Zaštitnik me nije zaštitio

U pitanju je odgovor na pritužbu koju sam podneo zbog toga što policija nije uspela da otkrije ko mi je poslao preteću SMS poruku s neskrivenog broja mobilnog telefona još 4. marta 2014. godine.

Krivičnu prijavu protiv NN lica zbog ugrožavanja sigurnosti podneo sam tog istog dana. Ubrzo nakon toga, dao sam izjave policiji i tužilaštvu. I onda, evo već tri godine, ništa. U stvari, nije ništa. Na moju inicijativu, jer se nisam mirio s činjenicom da vreme prolazi, a rezultata u istrazi nema, razmenio sam s institucijama države više desetina dopisa: s Osnovnim tužilaštvom, Republičkim javnim tužilaštvom, Ministarstvom pravde, lokalnom policijskom upravom, Kabinetom ministra unutrašnjih poslova, Sektorom unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova, koordinatorom službi bezbednosti, Zaštitnikom građana i Poverenikom za informacije od javnog značaja, zahvaljujući čijim rešenjima sam saznao šta su tužilaštvo i policija povodom krivične prijave radili, jer su oni prethodno odbijali da mi dostave te informacije.

Ukratko, tužilaštvo je nekoliko puta zahtevalo od policije da „prikupi obaveštenja“. Policija je saznala s kojeg telefonskog aparata je upućena poruka, zatim je uzela izjave od nekoliko lica koja su negirala veze s pretnjama, a onda se istraga razvodnila, stigla u ćorsokak i konačno stala. Zaštitnik građana mi je na kraju dopisa dao neku vrstu pravnog saveta da se ponovo mogu obratiti tužilaštvu. To je ista adresa kojoj sam pre tri godine podneo krivičnu prijavu. Krug institucija se tako zatvorio, kriminalci mogu da likuju, a ja očigledno treba sam da se pakujem, pre nego što zaista budem „poslat na paraolimpijske igre“ kako mi je zaprećeno. 

Autor je sociolog