Istorijski vakuum

Zahvaljujući zavodljivoj „jednostavnosti“ Vukove azbuke, posle samo dve-tri generacije, više niko od Srba – osim ponekog kaluđera – nije mogao pročitati, a još manje razumeti, ni slovca od pisanog nasleđa, koje uopšte nije bilo ni malo ni beznačajno, samo je, zahvaljujući Vukovoj raboti i lakomislenosti i neukosti njegovog sponzora, kneza Miloša, postalo nečitko i nerazumljivo, pa su ondašnji „očevi nacije“ i „istoriografi“, da bi zabašurili stvar, četiristo i kusur godina srpske istorije sabili u tri reči – robovanje pod Turcima – i time Srbe u duhovnom smislu vratili u XIV vek, u vreme kosovskog boja, usmeravajući (u to doba ogromnu) nacionalnu energiju takođe u prošlost – ne ka izgradnju moderne države, nego ka restauraciji Dušanovog carstva.

Mitropolit Stratimirović je blagovremeno uvideo da će paganska mitologizacija i politička apsolutizacija prošlosti i kosovskog boja onemogućiti napredak Srba, pozatvarati im sva vrata ka budućnosti i dovesti ih u sukob sa realnošću okolnog sveta, a da je Njegovo visokopreosveštenstvo bilo dibidus u pravu svedoči činjenica da je Srbijom oduvek vladao i da i dan-danas vlada neki obogotvoreni „car Lazar“ kome konce nastoji da smrsi neki (najčešće fiktivni) „izdajnik Vuk Branković“, koji je u ovom momentu kolektivan – to su, naime, mladići i devojke u protestu po ulicama srpskih varoši, a kojima ćemo – dižući ruke od Vuka i mitomanije – posvetiti našu današnju kolumnu.

Rekao bih da glavni motiv koji je sve te devojke i mladiće izveo (i nastavlja da izvodi) na ulice uopšte nije politički – ako na protestima oni i koriste politički žargon, to je zbog neiskustva i sveprisutnosti politike – već isti onaj koji je Karađorđa & Co naveo da, uprkos slabim izgledima, ustanu protiv Otomanskog carstva, a taj motiv, jači od svakog nasilja, jeste želja za životom u slobodi, a ne u sve teže podnošljivom, bezvazdušnom prostoru virtuelne stvarnosti sklepane u TV studijima i reakcijama pridvorskih tabloida.

Premator sam ja i preiskusan da bih od omladinskih protesta očekivao neko veliko čudo, a za razliku od kilave – istovremeno i beskrajno naivne – opozicije ne nadam se ni uličnoj smeni vlasti, koja bi, uzgred, na vlast samo dovela nekog novog „cara Lazara“. Smisao ovih protesta su oni sami, ali i nelagoda i pometnja koju izazivaju kod ionako pometene vlasti. Dosta za početak.