Zemunska Olimpijada

Od 2014. godine, kada je Privremeno veće grada Beograda, na čelu sa Sinišom Malim, usvojilo Oduku kojom se to omogućava, prodaja građevinskog zemljišta u javnom vlasništvu postala je rutinska stvar.

Sa aspekta onih koji upravljaju našim gradom, u navedenoj prodaji nema ničeg spornog. Prodata je zapuštena i zarasla parcela od 600 m2. Prodata je kupcu koji je ponudio 36 miliona dinara, što je tri puta više od procenjene početne cene zemljišta. Prodata je u skladu sa zakonima i odlukama koje to omogućavaju. Prodata je sinu Dragoljuba Kočovića, v.d. podsekretara Sekretarijata za sport i omladinu Gradske uprave grada Beograda i, ukoliko Sekretarijat za sport i omladinu nije učestvovao u pripremi odgovarajućeg planskog dokumenta, ta činjenica gradskog funkcionera ne stavlja u sukob interesa. Prodata je radi izgradnje sportskog kompleksa.

Sa stanovišta građana/ki Beograda, javnog interesa i zdravog razuma – ne postoji ništa povodom ove prodaje što je ne čini spornom.

Najpre da stvari nazovemo svojim imenom – prodat je deo šetališta uz reku Dunav. U dobro poznatom maniru, umesto da upravljaju javnom imovinom u javnom interesu, predstavnici vlasti već dugo pokušavaju da nas ubede da obale reka nisu naše. Zato zatvaraju oči pred cvetanjem nelegalnih objekata na Savskom nasipu, među kojima je i nekoliko objekata bivšeg predsednika Srbije i njegovih sinova, koji ugrožavaju sposobnost odbrane Beograda od poplava i kvalitet vode kojom se veliki deo Beograda snabdeva. Zato potpisuju Ugovore koji omogućavaju da privatno obezbeđenje, uz podršku Komunalne policije, određuje ko ima pravo pristupa Savskom šetalištu, tj. „Sava promenadi“. Prodaja dela obale u Zemunu, samo je još jedna kulminacija ovakvog scenarija.

Opravdanja koja nam nude, deo su dokaza da bajke o „silasku Beograda na reke“ ne mogu zamaskirati dela kojima pravo na pristup obali, pa i pravo na pogled na reke, postaje srazmerno dubini džepa i dostupno samo odabranima. U te odabrane imamo pravo da svrstamo one koji donose odluke o prodaji, uz opravdanje da je parcela „zapuštena“, a oni su ti kojima je povereno njeno održavanje. Odabrani su oni koji se prema zajedničkim resursima ophode bahato, pa vrednost ovog zajedničkog resursa procenjuju upoređivanjem sa cenom „građevinskog zemljišta u blizini“, ignorišući činjenicu da je parče zemlje na stolu, parče obale Beograda. Odabrani su oni koji su funkcioneri trenutnih i bivših gradskih i republičkih vlasti, odnosno upravo onih organa koji jesu nadležni da donose odluke kojima je omogućena prodaja zemljišta određenog za „sportske objekte i komplekse“ kao nejavne namene, a koji zatim postaju vlasnici naših obala. I na kraju, odabrani jesu i oni koji će, među hiljadama privatnih sportskih klubova, svoj izabrani sport upražnjavati baš na obali Dunava u Zemunu, jer će izdvojiti novac za članarinu tog posebnog kluba.

Mi ovakva opravdanja ne prihvatamo, a u ove odabrane ne verujemo. Obale su javno dobro i moraju biti dostupne svima, bez obzira na uzrast, rod ili imovinsko stanje. Baš kao i sport.