Odjekuje ovih dana podfamozni komentatorluk od srpskih truba i bojnih pokliča – „ne damo Kosovo, „mi nećemo“, „ama nikad“, „nipošto“ – a najdalje je otišla moja vatrena e-prijateljica „Živčana“, blagoizjavivši da će, ako treba, čekati i hiljadu godina, da povrati oteto i to „s kamatom“.
„Živčanoj“ toplo preporučujem da kamatu, kad je unovči, pokloni u Fondu za razvoj Srbije, a mi idemo dalje.
Sve je gorecitirano lepo, krasno i nadasve patriotski, samo ne vidim ko koga uopšte tera na priznavanje „lažne države“, a to pogotovo ne čini moja malenkost koja – kad napiše „dijalog“- misli na okupljanje svih relevantnih (teške li reči) političkih „subjekata“ i – pre svega drugog – razgovor na temu kako (eventualno) pronaći način da se od kartonske makete razvaljene i do srži korumpirane države – nesposobne da pod kontrolu stavi Zvezdine navijače i da zaustavi seriju ubistava u Centrima za socijalni rad – napravi koliko-toliko uređenu i u granicama naših skromnih mogućnosti, snažnu i bogatu državu. Tek bi onda na dnevni red trebalo staviti rasplitanje kosovskog Gordijevog čvora.
Bude li se ta stvar na vrat nanos rešavala pre nego što se steknu gorenabrojani uslovi, tvrd vam stojim – a budućnost će mi najverovatnije dati za pravo – da će dijaloško „rešenje“ biti vrlo slično rešenju kome je – šokiran proglašenjem lažne države – vaktile pribegao Referendumski Lopov, koji je akt kosovske secesije poništio štampanjem 30.000 bedževa na kome je pisalo: „Kosovo je Srbija“.
Posle je, doduše, prešao na konkretnije vidove narodnooslobodilačke borbe – na otmice vozova (namenjenih prevozu Srba), na paljevine pograničnih trafika i podizanje barikada, da bi na kraju Prištini (i svetu) pokazao kakvi smo mi Srbi div-junaci – tako što je demolirao i zapalio – Beograd. Ne znam da li stvarno ne vidite – ili se, pre će biti, pravite da ne vidite – da Srbija sve više liči na čoveka koji ne može da prežali amputiranu šaku, a pri tom ič ne haje što je mu je neamputirani deo organizma zahvaćen kancerom.
Da je gornja dijagnoza tačna, pokazao je JSP Vučić samo dan nakon objavljivanja autorskog teksta u Blicu – koji, inače, na rak-ranu možeš priviti – tako što je u svom poslednjem TV solilokvijumu buduće sagovornike u dijalogu nagrdio na pasja kola i time srpskom narodu i senatu – ali i okolnom svetu – pokazao da nije daleko dan kada će secesija Kosova biti najmanji problem za Srbiju, koja je samo na rečima (i u autorskim tekstovima) spremna na obračun sa duhovima prošlosti i kosturima u ormanu. Sad ćete se vi, bezbeli, zapitati a da zašto onda ja – kad mi je već sumnja veća od nade – i dalje huškam na dijalog? Da vam pravo kažem: i ja se to pitam?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
