Upotreba pravila

Ivana Španović imala je na Svetskom prvenstvu u atletici najduži skok udalj, ali nije osvojila čak ni medalju, već samo četvrto mesto. Kontradikcije u prethodnoj rečenici su samo verbalne: njen skok je zaista bio najduži na takmičenju, to ne spore čak ni oni koji su joj žalbu odbili, takmičarski broj sa leđa joj se pri doskoku u pesak odvojio od tela, jedva dodirnuo pesak i „skratio“ joj dužinu za desetak santimetara. Do sada nezabeležen događaj u vrhunskoj atletici, osim što je zaista teško svarljiv i običnom gledaocu „kraljice sporta“, a nemerljivo težak za Španovićevu kao direktnu žrtvu, otvorio je mnogo pitanja, od onih o „kocu i konopcu“ (čitaj: zihernadli) u doba apsolutne digitalizacije, do „šutih i rogatih“ u savremenom svetskom poretku uopšte, pa i u sportu.

Pravila, inače, mogu biti kruta samo u meri dok ne potiru svoju suštinu. Ona kažu da se dužina skoka meri do prvog ostavljenog traga u pesku, što verovatno podrazumeva da je taj trag ostavio takmičar delom tela. Broj na leđima, koji se inače više neće koristiti na velikim takmičenjima, ne može se smatrati „delom tela“, te njegovo odlepljivanje nikako ne bi smelo da utiče na rezultat. Ali u pravilima se broj i ne pominje, a „trag“ je po presuditeljima – trag i tačka. Tako je peskom zatrpana i suština: kažnjen je sportista koji je skočio najduže, zbog okolnosti koje sa njim nemaju veze i ni na koji način nisu uticale na dužinu skoka. Zdrav razum i sportski duh pravilo bi protumačili drugačije, u Londonu toga nije bilo.

Mnogi su ovde odbijanje žalbe Španovićeve u trenutku pogrešno shvatili kao novo drastično poglavlje „svetske zavere“ protiv nas, oni, pak, koji su konstatovali da je sve prošlo tako loše zato što bi drugačija odluka sudija ostavila američku atletiku bez zlata i bronze u istoj disciplini, sasvim su u pravu. A verovatno je tačno i da bi, da je slučaj zgodio Amerikanke, odluka sudija bila suprotna. Ni u međunarodnim sportskim organizacijama „ravnopravnost“ nije na mnogo višem nivou nego u onim „nesportskim“, uticaj najvećih na odlučivanje je isto takav, kad je u pitanju atletika nema da se neko nije zapitao da l’ je moguće da se samo Rusi dopinguju. I tu se ništa neće skoro menjati.

Ako se izraz „moralni pobednik“ koji je u domaćem sportu, a fudbalu posebno, od zloupotrebe izgubio smisao uopšte može smisleno upotrebiti, onda je to svakako u „slučaju Ivane Španović“. I zbog suda, i zbog usuda, i zbog dostojanstva s kojim je sve to podnela.