Prođe Preobraženje Gospodnje, jesen je na pragu, kakva će biti, to ne znam – Bog zna – ali jedno je sigurno: „kolektivno pamćenje“ nije zabeležilo leto u kome je u medijima bilo manje teladi sa dve glave, miševa u pivskim flašama, žileta u hlebu, drekavaca i proplakalih ikona, iako je bilo i te kakvih razloga da proplaču.
Neki bi cinik mogao reći da drekavci napuštaju brod koji tone – i da vam kažem: cinik ne bi bio predaleko od istine – ali to je već problem popečiteljstva dijaspore, državnih pjesnika i superanalitičara, pa neka oni nariču nad odlivom mozgova i drekavaca, a mi ćemo se danas pozabaviti dvema „gorućim“ temama – najrecentnijim raskolom u opoziciji i nemuštim „unutrašnjim dijalogom“.
Pa da krenemo. Saša Janković, koji je iz samo njemu znanih razloga zalutao u politiku, blagoizvoleo je raskinuti ionako kilavu saradnju sa Demokratskom strankom, uz obrazloženje da je DS-ov predsednik Šutanovac – čovek koji je, po meni, takođe zalutao u politiku – najavom pristanka na učešće u opštenacionalnom dijalogu počinio akt opozicione veleizdaje. Istovremeno su se po Kitaj Gorodu i Euromahali pronele glasine da će se Janković i njegov pokret uortačiti sa Vukom Jeremićem, njegovom (za sada) nepostojećom strankom i Dverima serbskim, što je sve skupa – uzimajući u obzir i ostale opozicione brljotine i popičkavanja – moju malenkost navelo da najiskrenije poželi da se obistini Vučićevo proročanstvo da opozicija, ovakva kakve je, „nikada neće doći na vlast“.
Da se vekovna inercija slučajno ne bi poremetila i da se – pu pu pu daleko bilo – ni o čemu ne bi razmišljalo, u Srbiji se uobičajilo misliti da je „opozicija“ po definiciji nešto dobro, svetlo, nešto „evropsko“, poželjno, nešto što po svaku cenu treba podržavati i protiv čega se ništa „loše“ ne sme reći. Upravo zbog te inercije i tog nerazmišljanja takozvanoj građanskoj Srbiji se čini (doduše sve manje) da je manična i personalizovana kritika jedne rđave vlasti – što je stvar očigledna i vrapcima po strehom pustoline u Nemanjinoj – politička filozofija i program vredan svake hvale i podrške, što uopšte nije slučaj.
Opozicija je delimično u pravu – ova vlast jeste loša (ni prethodne, međutim, nisu bile mnogo bolje, a bilo je i gorih) – ali je još više u pravu De Mestr, koji tvrdi da nema tako loše vlasti koju narod i narodna opozicija nisu debelo zaslužili. Zato, narode moj – što reko kralj Ibi – uzmi se u pamet, počni da misliš „svojom glavom“ (što reko isti taj „naš narod“), prestani da očekuješ neočekivanu silu koja se pojavljuje niotkuda, obećava čuda i pokore i na kraju – mažnjavajući sve što stigne – dodatno komplikuje stvar. Ako postupiš tako, narode moj, vratiće se drekavci, a ikone će ponovo proplakati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
