Stanje duše Amerike

Posle nabrajanja niza predsedničkih promašaja u prvom polugodištu vlasti, šarlotsvilska eksplozija nacionalne podvojenosti je izvela na javni ispit koliko je Donald Tramp, koji ne uspeva da uveri veliki deo nacije i glasila javnosti da svojom retorikom američkim „belim rasistima“ i neonacistima nije – „kao na tacni“ – pružio upravo ono što su želeli, da (kako je neko rekao) namiguje suprematistima.

Kao ilustracija nezadovoljstva, na prvi pogled zvuči neverovatno, ali čak svih šesnaest članova Predsedničkog komiteta za umetnost i humanističke nauke podneli su ostavke u znak protesta zbog Trampovih sudova.

Emi Dejvidson Sorker u NJujorkeru zaključuje da organizatori skupa udružene radikalne desnice u virdžinijskom univerzitetskom gradu nisu, naravno, samo čuvali spomenik i park južnjačkog generala konfederalista u davnom građanskom ratu Roberta Lija kao mesnu arhitektonsku vrednost. Zbor u Šarlotsvilu je bila ideološka smotra mešavine crnih košulja, sve do profašista i simpatizera Kju-Kluks-Klana.

Analitičar mreže Si-En-En smatra da predsednikove ocene takvog sabora „čine da je rasizam OK, nešto što je u redu“: „Problem za republikance je – a i za nas ostale – da jednostavno nema mnogo poluga kojima bi se obuzdao Tramp. Put pred nama je veoma sumoran, dok je kristalno jasno da se on neće menjati, a da će se njegovo okruženje urušavati. To je loše za svakog, a posebno za SAD. Potrebno nam je moralno utemeljeno upravljanje, a toga upravo nema iz Bele kuće i ne čini se da će se to promeniti.“

Posmatrači primećuju kako je impičment, odstranjenje predsednika, na usnama nekih demokrata, ali – smatraju – „to je složen proces i teško je zamislivo da bi se većina republikanaca u Kongresu priključila“: Trampove greške, ma koliko brojne i sa stanovišta morala za osudu – nisu kršenje bilo kog zakona.

„Stanje duše“ i pulsa Amerike ovih dana se – kako se dugo ne pamti – meri prema istorijskim belezima. Zanimljiv je nalaz istraživača da su u poslednjih sedamnaest godina Konfederaciji posvećena trideset dva nova spomen obeležja, čitavih sto trideset pet godina pošto je secesionistički pokret juga poražen. Uzgred, Lijevo u Šarlotsvilu porušeno je 1917, a spomenik je podignut tek 1924.

Talas obeležavanja uspomena, prema Centru za istraživanje građanskih prava iz Alabame, zapamćen je krajem devetnaestog veka, pa sve do 1920. Ponovio se pedesetih godina prošlog stoleća.

Iz tog vremena i zastava Konfederacije postaje popularan simbol vernika poraza u nekim državama, koliko i izazov za drugačije raspoložene Amerikance prema prošlosti. Jedna druga američka neprofitna organizacija beleži (savremeni) interesantan detalj: šezdeset procenata svih belih građana danas veruje da je zastava simbol „južnog ponosa“, a ne rasizma, dok je osamdeset odsto Afroamerikanaca mišljenja da je upravo znamenje – rasizma.

Prema katalogu iz 2016, na javnim mestima u Americi postoji oko hiljadu pet stotina simbola Konfederacije, među njima 718 su spomenici, a 109 javne škole, koje nose imena njenih vođa većinom u južnim državama, koje su se 1861. otcepile od Unije, u nameri da sačuvaju sistem ropstva u društvu. Četiri godine kasnije, posle gubitka šest stotina hiljada života u ratu i velikih razaranja, južnjačka Konfederacija je poražena, a ropstvo je ukinuto.

Londonski Gardijan citira DŽozefa Loundsa, sa Univerziteta Oregona, eksperta za konzervativizam, koji posebno prati rasnu politiku i političku kulturu u SAD, naročito na jugu, koji ističe da „periodi posebnog entuzijazma nisu slučajni“. Profesor podseća na jedno prošlo, prethodno „ludilo“ kad je takozvanim DŽim Krouovim zakonima formalno odobrena segregacija na javnim mestima, u školama i transportu: bilo je (pored ostalog) propisano da obojeno stanovništvo i belci upotrebljavaju odvojene restorane, ulične česme i toalete. Samo početak kraja ovakvih „kastinskih“ podela bila je odluka Vrhovnog suda 1954. da je razdvajanje u javnim školama protivustavno.

Konzervativni mislilac Piter Vener, pisac i član Centra za etiku i javnu politiku, bavi se tekućim izazovima: „Donald Tramp ne vidi nikakvu potrebu da uči od bilo koga iz istorije ili sadašnjosti. Kaže zatim: „Naravno da je bilo predsednika, čiji ego je bio zdrav, jer ne dospevate u Belu kuću bez te osobine, ali nikad nije bilo nekog sa tako posrćućom neupućenošću u politiku i istoriju.“ Amir Oren u telavivskom Haarecu je još cinično jednostavniji u skeniranju: „Kad sjedinite čoveka devetnaestog veka i moć dvadeset prvog, dobijete predsednika SAD Donalda Trampa.“ Otkrivanju Amerike nema kraja.