Beograd je svet

Vratiti se počecima, korenima teatra, ali i Evrope, na svojevrsnom epskom putovanju kroz grčki mit i tragediju, Bibliju, narodnu epiku, pa sve do savremenog propitivanja ovog kontinenta, njegovog odnosa prema onima koji dolaze sa Istoka u delima autora čija se ishodišta u tom Istoku nalaze.

Epic trip, kako u originalu glasi ovogodišnji Bitefov slogan, otpočeo je zaista epski i u snoviđenju. Naterao nas je Jan Fabr da pratimo predstavu od 24 sata, što gledajući je na sceni Sava centra, što na Trećem programu RTS-a, koji nam je ovim prenosom pokazao čemu javni servis treba da služi, naročito kad je u pitanju kultura. Oni koji su predstavu gledali uživo i na koje se prenela euforija izvođača sa scene, kojima su aplaudirali, skandirali, sa kojima su u predstavi učestvovali, delovali su po njenom završetku kao da žele da traje još i još, unedogled. Publika Bitefa osvetlala je još jednom obraz Beograda, pokazavši zbog čega je on još uvek metropola i svet. Oni kraj malih ekrana, pored predstave, uživali su u onome što jedan medij kakav je televizija treba da bude – znalačkom vođenju kroz svet Fabrovog dela – od režije pa do kratkih a efektnih razgovora u kome su obe strane, i voditeljke i sagovornici mahom iz stručne, kulturne javnosti, pojašnjavali, tumačili, približavali publici preko ekrana grčki mit i tragediju i njihovu interpretaciju u postavci belgijskog umetnika. Društvene mreže preplavljene su komentarima, utiscima, osvrtima. Među njima našli su se i neki novopuritanci da primete da svojevrsnom „kulturnom rijalitiju“ nije bilo mesta na nacionalnim frekvencijama zbog – golotinje! Zaboravili su izgleda da neke druge nacionalne frekvencije, a bez kulturnih i umetničkih pretenzija, svakodnevno emituju gomilu besmislenih skarednosti. I, još dalje, zaboravili su, ili nažalost ne znaju, kako su izgledali prvi Bitefi i „Kosa“ u režiji žene koja je osnovala ovaj festival, u kojoj su ovdašnji glumci igrali nagi, u postavci koja je u Beograd stigla odmah nakon Njujorka.

Beograd je onda zaista bio svet, a, uprkos svim kičerskim pevajućim fontanama, ruglima od spomenika gde im mesto nije, građenju „starijeg i lepšeg“ gde god se stigne, a zahvaljujući Bitefu, Oktobarskom salonu, Bemusu… on to, u svom duhu, iznova postaje.