Negativitet klipinga

Ili možda baci pogled na zidni kalendar, ali joj se to – budući da je digitalizacija Srbije u poodmakloj fazi – učini nekako zastarelo, pa pogleda na ekran mobilnog telefona. Ili je, možebiti, zorom pozove sekretarica, pa kaže: „Ustajte, Ana, danas je četvrtak, čekaju vas velika dela.“

Ne! Ništa od toga! Čim premijerka određenog dana u nedelji otvori oči, stiže joj „negativan kliping“ i ona po tome zna da je četvrtak, dan kada izlaze nedeljnici, čija je bezobalna malicioznost krunski dokaz da se u Srbiji „niko ne plaši da kaže šta god hoće o njoj lično“ i – što je još slobodnije – „o vladi i predsedniku Republike“. Tako je, ukratko, premijerka odgovorila na pitanje TV N 1 o slobodi medija i akciji „Stop medijskom mraku“. Već kod sledećeg pitanja – na kojoj je televiziji videla „negativan kliping“ – Brnabićeva se našla u neprijatnoj situaciji, ali se – vidra kakva je – ipak snašla i odgovorila da „negativnog klipinga“ ima na TV N 1 i na RTS-u, da bi na potpitanje – a kad je to videla – rekla da „ne zna tačno dan“, ali da je „videla“.

Setite se koliko sam samo ovde puta pisao da je u društvu u kome se vrhuncem slobode smatra odsustvo neprijateljske oružane sile na državnoj teritoriji i nesputano i detaljno izveštavanje o promenama u međunožjima pevaljki i najnovijim rijaliti jebačinama, stvarna sloboda medija nemoguća osim u medijskim, getima, rezervatima i u strogo kontrolisanoj meri koja srpskim režimima (svih boja) spasava obraz pred međunarodnom zajednicom.

Da se i ova kolumna ne bi počem našla među gomilom „negativnog klipinga“ – a i radi pravovremenog i objektivnog izveštavanja javnosti – moram reći da medijsko zamračivanje nije novotarija Vučićeve vlasti i da su i oni koji su vaktile oslobađali medijski prostor od Miloševićeve neslobode, čim su došli na vlast, takođe pribegli manje-više suptilnom gušenju medijske slobode, da bi – kada su barjak medijske neslobode preuzeli narodnjaci – počeli da nariču nad medijskim mrakom, kao što će i Vučić & Co – kad im istekne rok trajanja – početi da nariču nad gustinom medijskog mraka koji će ih obaviti. Gospa Brnabićeva bi trebalo da zna da to što se u Srbiji (navodno) niko ne plaši da kaže (napiše/objavi) šta god hoće o „njoj, njenoj vladi i njenom predsedniku“, ne znači da su mediji u Srbiji slobodni, nego da još uvek ima dovoljno Don Kihota, pojedinaca smelih i spremnih da – stavljajući glavu u torbu – caru i carici kažu da su goli, a da će mediji biti slobodni tek kada oni koji to govore ne budu snosili nikakve posledice zbog toga.