Od vrata do prevrata

treba samo da se dogovorimo oko toga koju ćemo personu dramatis izabrati kao kandidata za gradonačelnika, pa će posle – čim se dogovorimo (dakle u limburgu mesecu) iza izabrane persone stati neočekivana sila koja će rešiti sve ono što nama ne pada na pamet da rešavamo – imamo mi preča posla – pa ćemo onda živeti dugo i srećno, politički korektno, rodno ravnopravno, demokratski. I pročaja.

Oćemo Crven Ban, odmah vam to kažem, a to sam u direktnoj komunikaciji rekao i izvesnom broju opozicionih persona dramatis koje su me – čim sam ih podsetio da gradonačelnika biraju odbornici, a ne građani – pogledali kao smrdljiv sir, jer su iz prethodnog iskustva znali da ću im spočitnuti da ništa ne rade na takozvanom terenu, što će reći po mesnim zajednicama i komšilucima, na mestima, dakle, gde se odlučuje koji će odbornik biti izabran, a na kojima uraganska režimska propagandna mašinerija nije ni izbliza tako efikasna kao na parlamentarnim izborima. Tu se stvari, da kažemo, ne završavaju na televizijama, nego u direktnim kontaktima i preko ličnih poznanstava, tako da je mnogo bitnije ko će biti kandidati za odbornike nego koji će đuvegija posle zasesti na beogradski tron.

Interesuje li vas možda šta su mi opozicione personae dramatis (poprilično uvređene) rekle kada sam im dao besplatan savet da prestanu da agituju po kafićima Vračara, Starog grada i Savskog venca, nego da, u društvu supruga Jovanki, krenu peške po sokacima Zemun Polja, Malog Mokrog Luga, Voždovca, Jatagan Male – da ne nabrajam – ne s ciljem da presaldume Vučićeve glasače, nego da iz letargije trgnu sve one hiljade i hiljade neodlučnih, nezainteresovanih i – što je važnije – debelo razočaranih njihovom bivšom vladavinom. Evo šta su mi rekli: a što ti ne kreneš u kampanju „od vrata do vrata“?

A evo šta sam im odgovorio. Spreman sam da krenem „od vrata do vrata“ koliko sutra ali zauzvrat tražim deset hiljada dinara po danu kampanje plus bonove za topli obrok. (Zašto bonove, to ću vam otkriti na izmaku karaktera.) Ne kužeći zajebanciju – nemaju ti svati smisla za humor – opozicionari su me pogledali otprilike kao što Vučić i Dačić gledaju njih i Tačija, što će reći kao bednika koji je izdao ideale demokratije i dobrovoljnog omladinskog rada, a ja sam se – ne znam zašto – prisetio početka devedesetih i nekog mutlaka u kome je pokojni Đinđić – ne sećam se više kojim povodom – izgovorio sledeću rečenicu. „Ljudi, da nema bonova za topli obrok, Voja (znate koji) i Kosta (Čavoški) bi umrli od gladi.“ Valjda sad shvatate u čemu je tajna slabosti srpske opozicije. Nema za sve bonova.