Surogat opozicije

Reč hibrid referira na ukrštanje različitih vrsta u neku novu, savršeniju, plodotvorniju i u biologiji i u ideologiji i u strategijama miksovanja raznih vrsta ratova!?

Preksinoć smo gledali hibridni intervju, tačnije hibridni razgovor, između predsednika Srbije, dugogodišnje borkinje za ljudska prava i predsednice Helsinškog odbora Srbije Sonje Biserko i spoljnopolitičkog komentatora Boška Jakšića. U tročasovnom ćaskanju Marić je zanemeo, Vučić manje nego uobičajeno koristio otrcane misli, mada nije odoleo da opet opljune medije koji su protiv njega, pedantno pobrajajući ih sve iako zna da se u zbiru svode na statističku grešku u odnosu na njegovu informativnu imperiju. Imajući u vidu tu činjenicu, „trojka“ je, kao u pokaznoj vežbi, demonstrirala kako izgleda dijalog političkih neistomišljenika, što je, inače, nedostajuća pojava u nas i svi mogu da knjiže neki benefit od ove razmene mišljenja. Bio je to pragmatičan, čak utilitaristički skup! Vučić je iskoristio njih dvoje da pokaže svoju širinu, demokratičnost i spremnost na dijalog, a oni njega i njegov prostor, za poentiranje ključnih problema koji, obično, bez etikete, ne mogu da se plasiraju u njegovim medijima.

Oni su proveravali njegovu iskrenost prema evropskoj orijentaciji, a on, znajući da je preuzeo vrednosti koje oni godinama zagovaraju, crpeo odgovore, kao da su fokus grupa, koliko će biti tvrdokorni i politički ratoborni prema njemu. Stekao se utisak da ih je uverio da će biti dosledan na tom putu, za koji treba mnogo hrabrosti, kako je konstatovala Biserko, a na Jakšićevu podršku evropskom putu i Briselskom sporazumu, uz ogradu da ipak neće glasati za njega, Vučić je samouvereno, uz osmeh, i veoma relaksirano odgovorio, hoćete, hoćete, Jakšiću, vi ćete glasati za Srpsku naprednu stranku, aludirajući, valjda, da neće imati za koga drugoga. Pretnja ili predviđanje? Ni jedno ni drugo nije dobro.

Elem, zašto Boško neće glasati za njega nismo čuli niti je Vučiću palo na pamet da o tome pretpostavlja i razglaba! Da se počelo razradom ove teze ko zna kojim bi smerom razgovor tekao? Ovako, uljuđeno, a neretko ćutljivo i površno se prelazilo preko medijskog mraka i regionalnog horora nacionalnih zaštita svojih ratnih zločinaca, sa težištem na strategiji spoljne politike i rešenja Kosovskog pitanja. Sve u svemu bila je to ekskluziva „srećne“ televizije sa srećnim krajem.

Ipak, posle ovog razgovora, nametnulo se pravo pitanje – zašto s razlogom samouvereni Vučić odbija takve dijaloge i sučeljavanje sa opozicionim liderima? Verovatno zato što bi im time dao legitimitet, a korisniji su mu ako ih getoizira i drži u sferi neprijatelja Srbije da bi on bio bolji i jači prijatelj „svog naroda“. Biserko i Jakšić nisu politička opcija za građane na izborima, ali pošto je njihov stav kao slobodnomislećih ljudi relevantan, mudro je smišljen koncept u kome im je dodeljena uloga surogata političke opozicije i tako smo celo veče „pili“ cikoriju umesto kafe, pa je bez reči komentara prošla i Vučićeva opaska o Malom kao najboljem gradonačelniku u istoriji Beograda.

Možda bi trebalo da prozborim reč dve o opoziciji, ali iskreno rečeno, ne mili mi se, jer ovakva kakva je nije samo zaslugom Vučića, već i sopstvenim „zalaganjem“. Taman kada sam pomislila da je Saša Janković, najzad, odustao od svojih unutrašnjih, zgrčenih misli i tvitova i da mu se konačno „provetrio“ pokret od onih koji su ga osnovali i podržavali, kad ispade da proces „provetravanja“ nije završen, već se kontinuirano nastavlja, poslednji je otišao reditelj Kokan Mladenović. Aferama nikada kraja u međusobnom optuživanju i štošta ostaje nejasno od stranačkih organizacija službi bezbednosti do zahteva da bude premijer u koncentracionoj vladi. Jeste da konce te priče povlače Vučićevi mediji i Vučić lično, otkrivši rupu na saksiji i „umešanosti stranog faktora“ prećutavši ko je tu rupu izbušio.

Umesto da se opozicija vrati alternativnom i jedino mogućem načinu komunikacije sa građanima – od vrata do vrata – i da na raznim skupovima i tribinama objašnjava svoj program, umesto da naprave dogovor o međusobnom nenapadanju, opozicija se gloži međusobno, kao rogovi u vreći, koju drži Vučić i dovoljno je da je okrene i sve ih istrese na zemlju, nažalost! I to spada u hibridnu demokratiju, koja se ne jede i „ne maže na lebac“, ali muči stomak i glavu građana.