Tehnokratija

…(u međuvremenu prevaziđenog) „Telefonskog imenika Tirane“, „Spiska škotskih raspikuća“, „Sage o crnogorskim udarnicima i radoholičarima“ , „Spomenice pirotskih trošadžija“ i ostalih kapitalnih, ali tanušnih dela svetske politički nekorektne baštine.

Svejedno, čak i takva, kritički i pošteno napisana istorija, delovala bi krajnje ozbiljno, možda i ozbiljnije od važećih, impresionističkih istorija, ali samo zato što su posledice neozbiljnih odluka koje su doneli bajagi „najumnije (i najozbiljnije) srpske glave“, vrlo ozbiljne, (pre)često i tragične. Setite se samo onog, ovde u više navrata pominjanog, srpsko-bugarskog rata, krajnje ozbiljnog istorijskog poduhvata u koji je ondašnja Srbija jurnula gola i bosa, bez ‘rane, džebane, artiljerije i saniteta, stvari nepotrebnih srpskim junacima koji bojeve biju srcem, a ne svijetlim oružjem, potom se opsetite da je ondašnje „nas“ od realne opasnosti da se Velika Srbija prekonoć pretvori u Veliku Bugarsku spasila intervencija vekovne karadušmanke, Austrougarske, pa da pređemo na teren savremenosti.

Možda ipak ne treba žuriti u savremenost, možda nije zgoreg podsetiti se pionira erotomanije u Srba, Nikole Krstića, koji je u svom dnevniku, ne bez sarkazma, zapisao da su mudre i ozbiljne srpske glave naprečac odlučile da osnuju Medicinski fakultet, u vreme kada u Srbiji nije bilo ni dovoljno bolesnika, kamoli lekara, profesore bolje da i ne pominjemo.

Ne znam zašto, ali kad god se, grešna mi duša, setim Nikole Krstića, na um mi padne i Ana Brnabićeva, premijerka serbska, ali jutros je stvar bila obrnuta – najpre sam, na stranicama moje omiljene žutare, Blica, ugledao Anu Brnabićevu, pa sam se tek onda setio Nikole Krstića, takođe ne znam zašto – Moram priznati da Brnabićeva na slici deluje vrlo ozbiljno i da štaviše – na prvo čitanje – i ono što govori zvuči ozbiljno, ali već na drugo čitanje iz premijerkine govorancije vrisne neozbiljnost. Šta, dakle, zameram Brnabićevoj? Evo šta. Umesto da kaže – ja sam u vladi fikus, produžena ruka Ace Srbije koja vezuje konja gde Aco kaže – Ana kaže: ja sam tehnokrata, meni je potrebna parlamentarna većina, a nju ima Aco Srbin, što je tačno, ali ne bi trebalo da bude tako, jer predsednik Republike po ustavu nema nikakvu većinu u parlamentu. Prozboriće Ana neku i o spoljnoj politici – i to joj je u opisu Acinog radnog mesta – pa će reći da je Haški tribunal promašaj jer da „nas nije pomirio“, što, držim, i nije u opisu Tribunalovog radnog mesta jer „nas“ on nije ni zavađao, kao što „nas“ EU neće obogatiti i kao što „nam“ Rusija neće vratiti Kosovo, a na to vladajuća srpska „ozbiljnost“ najozbiljnije računa.