Državotvorna jaruga

… kao kakva-takva (uglavnom nikakva) država u astronomskom vremenu nastala 2006, tek nakon što su je ex-yu republičice oružanom silom, a Crna Gora referendumom PRIMORALE da – u granicama svojih preskromnih mogućnosti – postane nezavisna Republika.

Pre nekoliko godina mi se učinilo da je Aco Srbin u trenutku iluminacije dokonao da se u istorijskom vremenu – koje se retko gde, a ponajmanje ovde, poklapa sa astronomskim vremenom – Srbija ponovo obrela u drugoj polovini XIX veka i da se ponovo našla pred otvorenim pitanjem – kud sad i šta da se radi? Pre sto pedeset i kusur godina odgovor je bio jednostavan. Umesto u izgradnju – kakve-takve i onolike kolika je – države Srbije, ondašnji srpski državnici su krenuli u projekat obnove Dušanovog Carstva, koje je Gospod Bog – iz njemu znanih, ali zasigurno jakih razloga – vekovima ranije zbrisao sa lica sveta. Znate priču. U neprestanoj jurnjavi za velikodržavnim golubom na grani, Srbija je sistematski – moglo bi se reći i sadistički – mrcvarila, izgladnjivala i satirala vrapca u ruci, to jest ono malo ljudi i para kojima je realno raspolagala, tako da je, kada je Rogonja podneo račun, početkom XXI veka došla u situaciju da po svetu prosjači gradske autobuse i vojne avione.

Otuda je Krle bio (polovično) u pravu kada je podržao (i nastavio da podržava) Acu Srbina u teorijskoj nameri da se okane ideologije samoviktimizacije, opsesije prošlošću, mitomanije i nekrofilije – u tome ga je, načelno, i moja malenkost podržala – ali se brzo pokazalo da Acin new deal funkcioniše samo na TV Pink, u Informeru i u Rotopalanci, dočim se u ostacima srpske stvarnosti i u praksisu sve nastavilo po (vrlo) starom. Evo, recimo, pročitah pre neki dan da je notorni Vulin negde blagoizjavio sledeće: „Ako Vučić ne pobedi, Srbija ne treba ni da postoji“. Krle će bezbeli reći: mani, more, Vulin lupeta i polovično će biti u pravu – Vulin vaistinu lupeta – ali Krle nije u pravu kad potcenjuje moć lupetanja, jer Vulin samo parafraza reči koje je pre dvesta i kusur godina u našoj državotvornoj jarugi Karađorđu izgovorio ondašnji jarugin vlasnik, Todosije Marićević. „Ako Todosije ne bude vožd“ – tako je otprilike Karađorđu rekao Marićević – „ustanak ne treba da postoji“. Epilog je bio da je Todosije prestao da postoji, ali – utuvi ovo Krle – samo zato što je, rečnikom vesterna, Karađorđe „bio brži“. Ko zna šta bi bilo da je brži bio Todosije. Utuvi Krle i ovo: politika „ako Vučić ne pobedi, ni Srbija ne treba da postoji“ priziva kontrapolitiku . „Srbija može postojati samo ako Vučić ne postoji“. Stvar je samo u tome ko će „biti brži“. Kužiš, stari moj.