Tajna javne nabavke

Jer baš bi državne institucije trebalo da insistiraju na zakonitosti i uvidu javnosti u ono što rade i na šta troše novac stanovnika Srbije. Pogotovo ako se zna da je reč o javnim nabavkama male vrednosti i ako se zna predistorija ovakve odluke. Naime, pre svega nekoliko meseci izbio je skandal oko toga što je Kancelarija za KiM platila privatnu marketinšku agenciju skoro milion dinara da na društvenim mrežama – Tviteru i Fejsbuku, ažurira profile Kancelarije i njenog direktora Marka Đurića, kreira nove profile i prati objave u medijima i komunicira sa klijentima.

I dok stručnjaci smatraju da je takva praksa često krije zloupotrebe i korupciju i da bi Kancelarija za KiM sve trebalo da objasni javnosti, iz Kancelarije tvrde da procenjene vrednosti javnih nabavki nisu objavili na sajtu Kancelarije „isključivo u cilju uštede budžeta i obezbeđivanja pravičnih i realnih cena u postupcima javnih nabavki“. I naravno, tvrde da je sve urađeno po zakonu. A baš je Kancelarija KiM jako zgodna za izvlačenje novca, i to nije izum naprednjaka, već su tome bile sklone i prethodne vlasti – od Miloševića, preko Đinđićevih, Koštuničinih i Tadićevih demokrata, zatim Dačićevih socijalista, pa do današnjih naprednjaka. Tako je protiv Nebojše Čovića, aktuelnog predsednika Košarkaškog saveza Srbije, Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo optužnicu da je u vreme dok je bio na čelu Koordinacionog centra za KiM, koje je prethodilo Kancelariji, zbog sumnje da su pravili malverzacije sa novcem namenjenim Srbima na Kosovu. Šteta oko 10 miliona evra.

Nije Kancelarija za KiM ni prva a ni poslednja državna institucija koja do „poslednjeg daha“ tvrdi da je sve urađeno po zakonu i u „interesu građana Srbije“. Baš je interes građana Srbije da sve izađe u javnost i da se zna šta državne institucije rade sa novcem svojih stanovnika koji ih plaćaju. O tome i svedoči veliki broj pritužbi povereniku za informacije od javnog značaja baš na organe vlast, koji najčešće kriju javne podatke, odnosno informacije koje bi trebalo da budu dostupne svakom građaninu.

Da bi se vratilo poverenje građana u institucije, koje je narušeno još u vreme režima Slobodana Miloševića i do danas nije ni blizu tom stepenu poverenja u institucije koja je bila pre političke uzurpacije sistema i bezočne i organizovane državne pljačke stanovnika Srbije, za koju niko nikad nije odgovarao (i Jezda i Dafina su se jeftino izvukli, a socijalističko-radikalske vlasti, potpomognute crnogorskim kadrovima u saveznoj državi nikad nisu odgovarali za brojne nezakonitosti).

Za to vreme dok se državne institucije razbacuju milionima, oni građani Srbije za koje je kancelarija zadužena žive u bedi i u stalnom strahu. Ali to je, izgleda, trećerazredni i nevažan problem za državne institucije Srbije.