Opštepoznata je srpska sklonost „obeležavanjima“ godišnjica i pompeznim proslavama raznoraznih jubileja – a naročito jubilejskim tulumima i krkanlucima – pa me zato živo čudi da smo poduboko zašli u sedamdesetu godinu od jednog važnog istorijskog događaja, a da, bar zasad, niko i ne pomišlja da ga makar pomene, kamoli da ga „obeleži“.
Reč je o sedamdesetoj godišnjici (1948-2018) famozne Rezolucije informbiroa koja je usledila nakon što je drug Tito voždu svetskog proletarijata, Staljinu izgovorio istorijsko NE. O političkim uzrocima i povodima tog istorijskog popičkavanje sa dalekosežnim posledicama po ovdašnju istoriju i život, možete se obavestite na Wikipediji, ja ću u našoj današnjoj kolumni produžiti tamo gde je Slobodan Jovanović stao i dati još jedan prilog proučavanju srpskog nacionalnog karaktera.
Vratimo se, dakle, u mračne četrdesete godine prošlog veka, u kojima je srpski nacionalni karakter ušao – savremeno „srpsko stanovište“ tvrdi „nepravedno i pod pritiskom“, ja pak tvrdim zakonomerno dobrovoljno i plebiscitarno – u komunističku fazu svog dijalektičkog razvoja. U Srbiji se tih godina sve beše pretumbalo, dibidus je druga postala sudija – svetosavlje, Sveti Sava, duhovna vertikala, Kosovo…( _______dopišite ostatak) sve to beše odgurnuto u ropotarnicu istorije, samo je jedna konstanta srpskog nacionalnog bića i karaktera – rusofilija – ostala netaknuta.
Čuj – netaknuta! Toliko joj je dobro išlo i toliko je obuzela široke srpske mase, da je zapretila realna opasnost da se san Tome Nikolića prenatalno ostvari i da Srbija, sa sve ex Jugoslavijom, postane ruska gubernija. Drug Tito je takođe voleo Matušku Rosiju, u to uopšte ne treba sumnjati, ali je – budući je zanat pekao na licu mesta, u moskovskom hotelu Lux – dobro znao da rusifikacija Jugoslavije (na čelu sa Srbijom) neće izaći na dobro, pogotovo ne za njega lično, pa je – prethodno pripremivši teren, a ne srljajući kao njegovi naslednici – stisnuo muda i Kobi u brk skresao – NJET!
Rusofilija je u Srbiji prekonoć postala persona non grata. Ja sam u jednom romanu sa (delimičnom) tematikom iz tog perioda napisao da je Kolarčev narodni univerzitet promptno organizovao ubrzane kurseve zaboravljanja ruskog jezika, iako ni dan-danas nisam siguran da ta fikcija nema ama baš nikakvog uporišta u jednoj od naših prošloj realnosti. Ne kažem da je tako bilo, kažem da me ne bi iznenadilo da jeste. Kao što bi me iznenadilo da se zvanični Beograd – koji bi se, da ne bi Tita, danas lako mogao zvati Belgrad – makar simbolično osvrne na sedamdesetogodišnjicu Rezolucije informbiroa. Doduše s jakim razlogom, jer ako bi se naš trenutni Tito setio Titovog „njet“, moglo bi mu se dogoditi da prođe kao što bi prošao bivši Tito da je rekao „da“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
