Zlatko Paković

Treći deo kolumne „Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija“ obreo se pred pitanjem kojim Drugi deo kolumne „Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija“ pita Prvi deo: „I šta sad? Svi mogu da me pročitaju na sajtu lista Danas, zajedno s tobom, Prvi moj delu, uprkos tome što si tvrdio da neću proći kroz cenzuru koju ni ti nisi bio prošao!

Drugi deo kolumne „Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija“ pita prvi deo kolumne „Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija“: „Kako misliš da ću se ja pojaviti na sajtu lista Danas kad se ti nisi tamo pojavio; kako misliš da ću ja danas proći kroz cenzuru koju ti u Danasu juče nisi prošao? Kad nosim tvoje ime, imam isto poreklo i delim tvoje iskustvo, zar je moguće da ću izbeći tvoju sudbinu?“

U nagradnoj kategoriji „Najplemenitiji podvig godine“, u organizaciji „Večernjih novosti“ pod rukovodstvom Milorada Vučelića, akademik Matija Bećković, predsednik žirija za dodelu ove nagrade, uručio ju je Željku Mitroviću, vlasniku kompanije „Pink“ i njenih plemenitih derivata.

Mesec mart posvetili smo strašnim pričama iz života filmskih junaka, modelovanima prema stvarnosti. Ispitajmo, na kraju, priču o traumi porodičnih odnosa! Kao što postoji prirodna trauma rođenja, postoji i neizbežna socijalna i psihološka trauma porodičnih odnosa, stvar je samo u tome da ona ne uzrokuje sociopatsko ponašanje.

Nema strašnijih priča od onih sa društvenog dna i o onima koji tamo strašno pripadaju po rođenju, po ubogom nasleđu ili strmoglavim padom – dobrom menadžerskom odlukom u lancu socijalne nejednakosti. Ipak, ove tuđe gladi neretko hrane industriju zabave u ovoj verigi. Ona je obećanje potlačenima i savest moćnima. Kako lažno obećanje, tako i lažna savest. A od lažne savesti nema većeg pakla.

Koliko se, u ova dva i po milenijuma, promenilo osećanje za lepo i uzbudljivo kod evropskog (i američkog) gledaoca dramskog spektakla, koliko su se promenile njegove strasti i svetonazori, njegova etika i estetika, volja i želje, dobro se vidi ukoliko se uporede poetička pravila nove evropske (i američke) dramaturgije i, naročito, novog Holivuda, sa poetičkim pravilima starogrčkih tragičara, kako ih je protumačio pronicljivi duh vrsnog gledaoca i još boljeg čitaoca tragedija, duh Aristotela, učitelja Aleksandra Makedonskog. U ovom poređenju, u oči najpre padaju tri sasvim oprečne stvari.

Lik grofice Eržebet Batori, mađarske plemkinje koja je bujala krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka, nacionalna istorija smešta u galeriju najozloglašenijih masovnih ubica, na dušu joj stavljajući smrt više od šest stotina nevinih maloletnica.

Trideset je godina od atomske katastrofe koja je zadesila svet. Trideset je godina otkad jedan čovek uporno grabi ka zapadu, kako bi jedini preostali primerak Biblije predao u prave ruke.

Već 34 godine teku rođendani Danila Kiša bez Danila Kiša. Veliki pisac je opravdano i prepametno odsutan. Našem jeziku podario je ne samo remek-delo umetničke dokumentarističke proze, po prosedeu fikcionalno, nego i svetsku knjigu, dakle, knjigu bez koje se nigde u svetu ne može govoriti o književnosti druge polovine dvadesetog veka a da ona, ta knjiga pripovedaka, „Grobnica za Borisa Davidoviča“, iz tog govora bude izostavljena.

ASISTENTKINJA VODITELJA: Ne, to nema nikakve veze s našim privatnim odnosima. Tebi je važno da ti dominiraš, ti si jebeni muškarac, koji ne priznaje televizijsku emisiju ako je muškarac ne vodi. VODITELJ: A na kojim to svetskim kanalima drukčije postupaju. ASISTENTKINJA VODITELJA: Pa upravo će ta promena jednog dana ući u anale! SLAVOJ ŽIŽEK I was never able to […]

Najzad, evo i jednog književnog remek-dela horor žanra, koje je više puta predočeno i na filmu, katkad bolje, katkad gore. Filmska verzija iz sad već daleke 1994. godine, bila je veoma dobra: „Meri Šeli: Frankenštajn“ (Mary Shelley’s Frankenstein), u režiji Keneta Brane, po scenariju Stef Ledi, dakako, prema romanu Meri Šeli; uloge su igrali: Robert de Niro, Kenet Brana, Tom Halsi, Helen Bonem Karter.

Kad je lik glavnog junaka čudovištan, odnosno nakazan, kad u sebi spaja protivrečne naravi – udvaja motivaciju i želje – onda zaplet romana ili filma može biti sasvim jednostavan.

Kad govorimo o osećanju užasa, o hororu koji nas spopada pred iznenađujućim događajima, pojavama ili pomislima, moramo imati u vidu da je, kako kaže Blez Paskal, reč o užasavanju pred večnim mûkom, večnom tišinom beskrajnih prostora. Dakle, osećanje ovog horora (horror vacui) specifično je ljudsko osećanje, a ne instinkt koji je zajednički čoveku i životinjama (verovatno i biljkama).

Uzmimo za primer rimejk istoimenog filma Ričarda Donera iz 1976, “Predskazanje” (The Omen) Džona Mura, iz godine 2006. Svojom fabulom, dakako užasavajućom, on najbolje pokazuje tok i cilj savremenog horor žanra, koji problem zla sve manje vidi kao posledicu društvenog strukturnog (strukturišućeg) nasilja, a sve više kao posledicu genetskog nasleđa i razumu nedokučive predodređenosti.

Spletom nepredvidljivih okolnosti, život lako i brzo može da ispadne iz zgloba svog dobro uhodanog toka, iz ruku čoveka koji misli da ga je zauzdao ili zagrlio.