Site name

Autizam i drugi neprijatelji naroda srpskog

Pre nekoliko godina, imala sam priliku da pogledam film o Templ Grandin, Amerikanki poznatoj po brojnim inovacijama u oblasti stočarstva, aktivistkinji za humaniji tretman domaćih životinja ali i prava osoba sa autizmom.

13

Piše: Bojana Selaković

10. avgust 2017. 18:00

Foto: www.mc.rs

Film na vrlo plastičan način prikazuje odnos društva prema autizmu u Americi u drugoj polovini dvadesetog veka. Pored ostalog, specifičan je i zbog toga što po prvi put širem auditorijumu predstavlja tok misli u slikama, karakterističan za autistične osobe. Film je zapravo biografija osobe koja je prve godine života provela sa dijagnozom teškog mentalnog poremećaja u specijalnoj školi. Na vrlo emotivan i na momente dramatičan način pokazuje borbu devojčice, potom mlade žene, a naročito njene majke sa svim izazovima i predrasudama prema autizmu, ali i podršci na koju su, srećom nailazile. Ne samo da je Templ Grandin uspela da vodi funkcionalan život, ona je dobila i društveno priznanje, dva doktorata i doživela duboku starost. Ključni momenat u njenom životu jeste rad sa nastavnikom tehničkog obrazovanja koji je kod nje vdeo nešto što drugi nisu. Zahvaljajući njemu, ona je razvijala talenat koji najveći broj njenih vršnjaka nije imao. A zahvaljujući ogromnoj podršci porodice i prepoznavanju njene bliskosti sa životinjama, ona je taj odnos razvijala, skoro do toga da je sa njima mogla emotivno da komunicira. Ni to nisu veštine kojima se može pohvaliti baš veliki broj ljudi.

Sa druge strane, početkom ove nedelje, šira javnost u Srbiji imala je priliku da gleda film „Lazar“ koji govori o životu porodice iz Beograda koja ima autistično dete. Iako će zvučati kao floskula, moj glavni utisak nakon gledanja fima, jeste da su roditelji ove dece verovatno najveći heroji današnjice u Srbiji.

Autizam je stanje koje se u Srbiji po pravilu utvrđuje nakon godina strahova, neizvesnosti i lažnih nada, generisanih od svih predstavnika „sistema“ na koje se nailazi. Pedijatara, psihijatara, vaspitača. A kada se dijagnoza dobije, onda kreću nove muke roditeljske. Obezbediti detetu kakav-takav kvalitet života, uskladiti svoje lične i profesionalne potrebe sa njim, brinuti se o drugoj deci u porodici ako ih ima, svariti prevrtanje očima ili glasno negodovanje u situacijama kada se dete ne ponaša društveno poželjno, ali i poneki sažaljiv pogled i tužan uzdah onih koji razumeju. Biti uvek korak ispred lekara i terapeuta, jer jedino roditelj ima kompletnu sliku o svom detetu. Zna šta ga izaziva, a šta umiruje, kako reaguje na različite pojave i nadražaje. Sa tim se i stručnjaci koji sa ovom decom rade slažu.

Ja lično ne koristim sintagmu: osobe sa posebnim potrebama. Zato što sam uverena da sve osobe na ovom svetu imaju iste potrebe. Između ostalog i da putuju na more, i to da putuju avionom. Jedina razlika u tome je što je nekima od nas potrebna podrška da se te potrebe zadovolje. I to je tačka u kojoj se susreće koncept ljudskih prava sa konceptom sažaljevanja bespomoćnih. Autizam nije mentalna bolest tipa psihoze ili šizofrenije, nije telesni poremećaj, nije zarazan i nije agresivan. Nažalost, u ovim uslovima, to znaju samo roditelji, njihovi bliski prijatelji i rodjaci i oni koji sa tom decom rade. Osobe sa autizmom, iako ograničenih socijalnih i emocionalnih kapaciteta, po pravilu imaju natprosečno razvijene druge veštine. Poput Temp Grandin i poput Lazara koji pokazuje natrprosečni talenat za muziku.

Dete sa autizmom, poput Vida Antića, uznemiriće se gužvom i vrućinom, verovatno samo za nijansu više nego bilo koje drugo dete, bez bilo kakve dijagnoze. Mada, moja ćerka, inače kraljica drame, svojim vokalnim mogućnostima, verovatno može da izazove pažnju ne samo putnika sa jednog leta, već sigurno pola aerodroma. Da se meni desila slična situacija, verovatno bi i reakcija ostalih putnika bila ista. Ja sam sigurna da se ni dužina trajanja te epizode ne bi razlikovala. Vid se smirio nakon sedam minuta plakanja. Međutim, ja ne bih došla u situaciju da reakciju svog deteta pravdam autizmom. Iz najbolje namere, misleći da će to proizvesti očekivano razumevanje, Čedomir Antić je napravio kardinalnu grešku izgovorivši reč: autizam. Ne dijagnozu, već presudu. Možda ta supervizorka i zna da deca sa autizmom po pravilu nisu nasilna. Ali činjenica da se Air Srbija u zvaničnom saopštenju opravdala „zabrinutošću drugih putnika“ dodatno potvrđuje i njihovu svest o tome, kakvo je većinsko mišljenje u Srbiji o osobama sa autizmom. Umesto da kao odgovorna kompanija umiri one koji su se usudili da na javnom mestu demonstriraju predrasude, razne fobije, a pre svega diskriminatorno ponašanje, Air Srbija se odlučila za liniju manjeg otpora. I još tražila za to potvrdu od aerodromskog lekara, koji ne samo da nije odgovarajuće specijalizacije, već dete nije ni pregledao. Uzimajući u obzir odredbe Zakona protiv diskriminacije, jasno je da je u ovom slučaju do nje došlo, i to u težem obliku, jer je reč o diskriminaciji deteta po osnovu zdravstvenog stanja.

Iskreno se nadam da će tužba protiv svih koji su učestvovali u ovom zlodelu prema detetu od 11 godina biti uspešna. Porodici Antić želim puno hrabrosti i strpljenja, za sve što ih dalje čeka. Nažalost, osim skoro simboličnih kazni, ako se ovaj slučaj na tome završi, slične situacije će se ponavljati. Air Srbija će nastaviti da uživa monopolski status na letovima do i iz Beograda, a verovatno i milione dinara subvencija, koje finansiraju, između ostalih i roditelji dece sa autizmom. Zato je važno, ovaj slučaj iskoristiti i za uspostavjanje novih strateških mehanizama koji će prevenirati diskriminaciju. Zato je neophodno da hitno reaguju i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnik građana. Oni u okviru svoji nadležnosti mogu da preporuče avio kompaniji promenu internih pravila, obuku zaposlenih i slične mere koje mogu osigurati da u budućnosti ona neće praviti kalkulacije koje kažu: platićemo kaznu, jer je ipak mnogo veći broj onih kojima smetaju ovakva deca. Na ovakvim slučajevima demonstrira se kredibilitet nezavisnih institucija. Videćemo da li će one ovaj test proći uspešno.

Da nam je tržište uređeno i slobodno, ja bih pozvala na bojkot letova Air Srbije. Ovako, ostaje mi samo da prvom sledećom prilikom na let dođem u majici na kojoj će pisati: i ja sam autistična! Valjda će se barem posramiti.

povezane vesti

20. oktobar 2017.

6

Piše: Bojana Selaković

Zaboraviti, ne oprostiti

5

Piše: Bojana Selaković

Budući bivši

10

Piše: Bojana Selaković

komentari (13)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Danijela Lazić

10. avgust 2017.

Svaka cast za tekst,podrska Anticima-i ja sam autisticna!

MarKo

11. avgust 2017.

Bravo za tekst!

Siniša

11. avgust 2017.

Ako bih Vas video u majci na kojij javno obaveštavate putnike da ste autistična osoba, morao bi da Vas prijavim i da tražim da ne putujete u prevoznom sredstvu u kome se nalazim. Možda vam padne na pamet da ste odličan vozač-pilot i da svi završimo odmor pre vremena.

dragan Vucic

11. avgust 2017.

lako je napisati kritiku na postupke protiv bolesnog deteta. Ali isto tako bolesnik treba da bude pripremljen za putovanje. Sa potrebnim lekovima nesporazuma ne bi bilo. Da li bi se iko osecao prijatno ako mu psihijatriski pacijent prospe kafu u krilo ili ga udari ili ga izgrebe ili ga pljune ili mu se dere, krici i place sa susednog sedista? Ti dezurni kritcati su uvek jednostrani i biraju laku stranu . Najlakse je kritikovati nekoga sa postupak protiv bolesnika i to jos deteta. Clanak pucanj u prazno , ali dosta da se zaradi novinarska plata, pisi o bilo cemu samo pisi!

Toni

11. avgust 2017.

Svaka cast

Душан

11. avgust 2017.

Моја ћерка студира ФАСПЕР смер који се бави поменутом децом. Захваљујући њеној феноменалној личности и мени као оцу непојамној хуманости та је тема готово свакодневно у нашој породици. Много ће воде протећи Дунавом док се то не деси и у нашем друштву. На моје питање да ли се поред сопствене едукације баве и едукацијом друшрва искрено ми је одговорила " Ћале од ваше генерације смо и теоријски дигли руке, али и те како се бавимо едуковањем млађих" БРАВО! Живот је бесмислен ако те сопствена деца не превазиђу, а један од највећих Божијих дарова је то доживети!

Ljiljana Stanojević

11. avgust 2017.

Tekst je odličan i ukazuje na pojavu koja je tragična - visoko izražen diskriminatorski odnos građana Srbije prema svim različitostima i, uz to blisko povezan, nedostatak elementarne humanosti koja uključuje da se pomogne slepoj osobi da pređe ulicu, osobi u kolicima da se ukrca u prilagođeni autobus, netrpeljivost i nerazumevanje ponašanja osoba sa autizmom ili slično. Ovo se ne odnosi samo na mentalne ili fizičke poremećaje/nedostatke, već i na razne druge životne aspekte, čak i "višak" pameti - pa se takva deca često u školama maltretiraju i trpe vršnjačko nasilje i nazivaju štreberima. Druge avio-kompanije imaju posebne pripreme za osobe sa autizmom i procedure koje im pomažu da "prebrode" stresni događaj kao što je kompletna aktivnost prevoza avionom - od ulaska na aerodrom, preko leta, do izlaska sa aerodroma. Možda će se naša jedina avio-kompanija rešiti da promeni proceduru ako se svi koji koristimo njihove usluge obučemo u majice na kojima piše - I ja sam osoba sa autizmom. Malo više humanosti i razumevanja, a mnogo više kulture zaista nedostaje na ovim prostorima. Podržavam iz srca da se ta situacija promeni iz korena.

Milica MM

11. avgust 2017.

Hvala Vam na ovom tekstu, koji uliva nadu da postoje Ljudi. Uzgred, da li se zaštitnik građana oglasio povodom ovog slučaja ili čeka žalbu roditelja na ovakav tretman Air Srbije?

John Deere

11. avgust 2017.

Clanak je vrlo dopadljiv. I zavodljiv. Medjutim, zavodi nas u jednu novu predrasudu. Predrasudu da ce drugaciji moci da stoji pored proseka i da ga to ne kosta skupo. Dusevni bolesnici, bez obzira da li su psihoticni ili nisu, provociraju u coveku osnovne strahove. Ovo vazi bas za svakog coveka, i za poverenika, i za autora kao i za svakog citaoca. Vazi i za roditelja cije je dete dusevni bolesnik. Odnos drustva prema dusevnom bolesniku nije samo pitanje prosvecenosti, zakona, paznje prema bliznjem. Treba postovati drustvo prosecnih i jednakih isto kao i dusevnog bolesnika ili dete sa posebnim talentom ili potrebom za posebnom podrskom. Moj glas ovog puta ide na stranu JAT-a. Anticu zelim vise mudrosti i snage.

Bojana

11. avgust 2017.

Za Dragana Vucica: Postovani, skoro sam sasvim sigurna da roditelji koji imaju dete sa autizmom, znaju unapred sve moguce varijante sta i kako, samo izgleda mi "normalni" NE. I nisu oni hteli nikoga da uznemiravaju vec samo da porodicno provedu odmor. Da li je to od njih mnogo ili malo? I imaju li i oni pravo na zivot,koji je u ovom slucaju veoma tezak, i za samo dete i za roditelje. Udjite malo u njihove cipele i kazite kako biste Vi odreagovali da se to Vama desilo. Hvala na odlicnom text-u g-dji Bojani! Podrska za svu decicu koja se bore sa svojim bolestima! Podrska Anticima!

Draža Mitrović

11. avgust 2017.

Za John Deere: autizam nije duševna bolest već poremećaj u ponašanju. Takva vaša "dijagnoza" je i razlog što je došlo do ovog incidenta, jer su istu "dijagnozu" postavili i zaposleni u Air Serbia. Da ste toga svesni, ne biste pisali dalje nebuloze zasnovane na pogrešnoj pretpostavci. Sramota je da držite lekcije o stvarima o kojima ne znate ama baš ništa i to sa sebične tačke gledišta. Kome smetaju drugi putnici neka kupi privatni avion ili već nek se snađe kako zna i ume, u suprotnom morate da se suzdržite od svojih strahova od dečijeg plača.

Milan Topalov

11. avgust 2017.

NIJE TO "OD JUČE", TO JE "STARA BOLEST" NAŠEG OSOBLJA U AVIONIMA! Avion JAT-a, iz SR Nemačke, negde 1981/82, na letu za Bg, prilikom izlaska, preko internog ozvučenja, poziva putnika, "KOME SU ODUZETI NOŽEVI", "DA SE JAVI..."!!! Dok, ustvari, nije bilo nikakvog "oduzimanja", nego sam predao, prilikom ulaska, u vakuum pakovanju, mali komplet (vrednost 30 DM!), za ručavanje u kojem je bio i nož, krecavi, za sečenje hleba!!! Izgleda, da se u nastavljaču tradicije, "AIR SRBIJE, ni danas, ne radi na "smirivanju situacije!!! Blago nama! Pozdrav iz Banata!

olivera

13. avgust 2017.

Dragan Vucic , sve to sto ste napisali sam vise puta dozivela od takozvane normalne a ne vaspitane dece. Putovala sam cesto dok sam bila mladja , to da mi ispolivaju pice , kafu , udaraju igrackama , da histerisu i valjaju se po podu dok mama cita casopis sam se nagledala i dozivela.Stjuardese su morale da se smeskaju a najradije bi ih podavile jer smetaju , uznemiravaju.Ali vode se pod normalna odnosno nemaju nikakvu bolest koja moze da uznemiri putnike.Ovakvo uznemiravanje je NORMALNO ???Sa druge strane , roditelji bolesne , u ovom slucaju autizam, su spremni za sve situacije koje mogu da se dese i verujem da su sve vreme leta upuceni na svoje dete i da imaju nacin da ga zabave dok se let ne zavrsi.Imam na zalost u okruzenju od bas dobre prijateljice unuka je autisticna , divno dete , nikada nije pokazala agresivnost , ide u normalnu skolu , deca je obozavaju.Zavrsila je osnovnu skolu i upisala srednju uz veliko razumevanje i trud direktorice skole i nastavnickog osoblja iz nje je izvucen maksimum.