Cenzus-menadžment za kvaziopoziciju

U svom subotnjem broju (11. januar) Politika donosi naslovni tekst sa velikom slikom i naslovom „Izborni cenzus biće spušten na tri odsto“.

Najstariji dnevnik na Balkanu ovo saznaje „ekskluzivno u vrhu vlasti“ i još, da će se Zakon o izboru narodnih poslanika i Zakon o lokalnim izborima izmeniti na vanrednoj sednici Narodne skupštine početkom februara.

Svi znaju da se tako nešto – izmena izbornih pravila – ne radi u izbornoj godini.

Ali, udica sa dobrim mamcem (list Politika) je bačena i u prvih 24 sata nije bilo nikoga ko bi javno osudio ovakav nagoveštaj (bez obzira da li je on istinit ili lažan).

Ređali su se predstavnici malih stranaka i analitičkog ceha i s punom ozbiljnošću komentarisali vest kao da je prava. Neki su rekli da je to super jer će gotovo svi koji žele ući u Skupštinu, neki su imali malo dvoumljenja i sumnje, ali niko nije osudio takvu mogućnost kao kršenje izbornih normi, običaja i pravila.

Onaj ko je kreirao „vest“ može, za početak, biti jako zadovoljan.

Ceo ovaj politički mizanscen ne bi bio vredan pomena da je ova „vest“ samo „buva“ i da u njoj nema ničega stvarnog. Štaviše, Politika je izabrana kao pouzdani glasnik samo zato da bi se ono stvarnosno u toj vesti prikrilo a ipak nagovestilo. Dakle, klasičan „balon“.

Šta bi bilo ono smišljeno u ovoj operaciji vlasti.

Ovi izbori, iako redovni, nisu obični, za razliku od dva prethodna (2014. i 2016), koji su bili vanredni ali obični izbori.

Novi saziv Skupštine morao bi biti ne samo pod potpunom dominacijom vladajuće stranke, tj. koalicije, nego i uredno izabran.

Na njega ne bi smela da padne ni najmanja senka neregularnosti zbog ekskluzivnih poslova koje će upravo ovaj saziv morati da obavi, a najvažniji među njima jeste ratifikacija sporazuma o priznanju tzv. Kosova od strane Srbije.

Ako je jedan deo opozicije, i to onaj koji skupno obuhvata najveći procenat opozicionih glasova, najavio bojkot ovih izbora, pitanje je kako onda najefikasnije umanjiti štetu?

Jer, mogu predstavnici vladajuće garniture koliko hoće da bagatelišu ovaj neizlazak, ali ta činjenica bi sigurno ostavila rupu legitimnosti u predstojećim izborima.

Drugi problem vlasti jeste, kako napraviti ubedljiv privid pluralizma ako u skupštinske klupe ne sednu predstavnici brojno najveće opozicione grupacije u Srbiji.

Pre najave bojkota ona je uvek brojala preko 15% pristalica (druga po jačini), uz varijacije sa ili bez manjih stranaka unutar nje koje same ne bi prešle cenzus.

To što mnoge istraživačke agencije sada, kada je bojkot objavljen, prirodan pad izlaznosti njenih birača prikazuju kao pad podrške, ima samo propagandni, ali ne i stvarni značaj za vladajuću klasu.

Ona suštinski ne može biti zadovoljna bojkotom, jer on jeste znak neregularnosti izbora.

Ako se bojkot dogodi, a sva je prilika da hoće, deo opozicije koji je najavio izlazak, ili je kvaziopozicija – Čeda, Čanak, Šešelj, ili je kao opozicija preslab.

Ovako ili onako, nijedna od ovih brojnih, a po uticaju zanemarljivih, političkih grupa nije u stanju da preskoči postojeći cenzus od pet odsto.

Zato se ovom balon-vešću testira raspoloženje političke javnosti za manevar od tri odsto. Malim strankama svemoćna vlast nudi dil simbiotičkog karaktera: vi ćete, iako mali i nikakvi, ući u parlament, a mi ćemo imati opoziciju koja će pokrivati neophodan manjinski prostor, kao i u svakom normalnom parlamentu.

Ako bi nekim slučajem male stranke prihvatile ovaj dil, bio bi to kraj srpskog parlamentarizma.

One bi time samo legitimisale njegov fasadni karakter koji se uporno gradio poslednjih sedam i po godina.

U suprotnom, male stranke bi morale da se priključe pokretu bojkota, što je malo verovatno budući da su i do sada imale dovoljno razloga da to učine.

Jedina razlika koja je iskrsla s ovom balon-vešću, jeste u tome što se sada jasno vidi da vlast ima problem sa bojkotom i zato otvoreno korumpira male stranke da preuzmu ulogu normalne opozicione manjine u parlamentu.

Tako su sada i ove stranke stavljene (još jednom) na test iskušenja: ili niz struju sa ostalim muljem, ili uz struju prema čistom izvoru.

Ovde je, ipak, najpre reč o realnim pretpostavkama povodom jedne krajnje neobične vesti.

Ali, neće biti potrebno mnogo vremena da se vidi šta je stvarno na delu.

Najmanje verujem da je Politikin visoki izvor omanuo – kao, imao je pogrešnu informaciju ili, kao, navukao je Politiku na tanak led obmane. Ostaje samo pitanje, da li će još jedan prevarantski manevar vlasti biti ostvaren ili ne. (Kao onaj skorašnji: idem u Crnu Goru, ne idem u Crnu Goru). Ali, kao u svakom autokratskom režimu vlastodržac uvek dobija ili, bolje rečeno – ne može da izgubi.

Ako se manevar sa cenzusom od tri odsto povuče, problem će otići na adresu neozbiljnosti medija; ako opstane – biće opšteg veselja pred izbore.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta Srbije