Vučićeva bol

„Sve laž do laži. Prestanite više… Samo daj, daj, daj… Treba sramota da ih bude“, kiptao je predsednik.

To „daj, daj, daj“ ga je izgleda najviše pogodilo. Kao da su nastavnici i medicinske sestre, vojnici, policajci i čistačice alavi, pa samo traže još. Koliko god da im on da, njima nije dovoljno.

„A nismo radili 10 odsto više“, prekorio ih je predsednik. Već je povišica njegova zasluga, Vladina i njihovog „velikog truda i fiskalne discipline“, a sad se našli ljudi da vređaju njihov ogroman rad i trud.

„Radite celu godinu svaki dan, subotom i nedeljom, pritiskate ministre, disciplinovano držite kasu da biste imali 300, 400 miliona evra više u kasi, suficit“, žalio se predsednik, konsternirano.

Slušajući ga, čovek bi pomislio da je Vučić lično, sam odnekle izvukao, iscedio, izmislio tih 10 odsto koje sada daje učiteljima. Predsednik kao da zaboravlja odakle taj novac: on zaista i jeste isceđen – od tih istih lekara, policajaca i profesora, kojima je pre tri godine jednim rezom skresana plata za desetinu. Kako su tada radnici u tišini prihvatili namet da svojim platama spašavaju državni budžet, tako sada u tišini prihvataju i da im se plate vrate tamo gde su bile. Razloga za radost prosto nema.

Još je i netačna predsednikova mantra da su plate veće nego ikada. Vučić dobro zna da inflacija jede vrednost novca, ali u svom gnevu protiv neobjektivnih kritičara, zaboravlja da pogleda realnu vrednost današnjih plata. One su sada takve da će posle svih 10 odsto povišice vojnici imati tačno 0,1 odsto veće plate nego pre smanjenja 2014, administrativni radnici će imati čak 11 odsto manje nego tada, a lekari jedan odsto više.

Penzioneri prolaze još gore, pa će mnogi i sa povišicom imati manje novca nego 2014, a oni sa najmanjim penzijama su prošli „najbolje“ – imaće čak 1,8 odsto više.

I radnici i penzioneri sve ovo vide kad otvore novčanik, čak i ako ne znaju gorenavedene brojke. Zato predsednik nema osnova da se nada, ni prava da traži radost i zahvalnost građana.

Da, budžet je u suficitu. Ali taj suficit je posledica obične štednje. Kad ljudima ne date pare, ostane vam više u kasi. To nije stvaralačka snaga, „rad i trud“. To je prosto – „ne dam“. A za „ne dam“ se ne dobija aplauz.