Put kojim se ređe ide

Početkom 2000. akcenat se stavlja na fiskalnu politiku i jačanje trgovinskih osnova, a nekoliko godina unazad Alžir kao da ide putem koji se razlikuje od onog velikog dela čovečanstva. Čak i kada je svetska ekonomija posrtala, Alžir je nastavio da plovi mirnim vodama. U Alžiru nije viđen vrtoglavi rast kao na ostalim novim tržištima na Bliskom istoku i u Africi, ali se ne može osporiti činjenica da privredne aktivnosti beleže postojani napredak. O tome svedoče zvanični podaci koji ukazuju na to da je najniži rast bruto domaćeg proizvoda, od 1,6 odsto, zabeležen 2009, a od 1994. nije registrovan negativan BDP. Međunarodni monetarni fond predviđa za ovu godinu rast BDP-a od četiri odsto (u 2014. iznosio je 3,8 odsto). Trend rasta trebalo bi da se nastavi i u narednom periodu i prema procenama Vlade premijera Abdelmaleka Selala u 2016. godini očekuje se rast od četiri odsto, a u 2019. skok od čak sedam odsto. Prema kriterijuma MMF-a, alžirski BDP, meren paritetom kupovne moći, za 2014. procenjen je na 551,7 milijardi dolara ili na 14.256 dolara po stanovniku.

Promišljenom ekonomskom politikom stvorene su devizne rezerve koje sada premašuju 150 milijardi dolara (u jednom trenutku dostigle su gotovo 200 milijardi dolara), a 2000-ih su izmirene obaveze prema stranim kreditorima. Od tada su devizne rezerve korišćene pre svega za investiranje u velike infrastrukturne projekte. Veliki deo budžetske ušteđevine, ostvarene proizvodnjom ugljovodonika, usmerava se u glavne kapitalne projekte, kao što su putevi i elektrane. Alžir se može pohvaliti ogromnim zalihama nafte i gasa, zahvaljujući čemu je ta država četvrta najveća ekonomija na kontinentu – posle Južne Afrike, Nigerije i Egipta, i druga po veličini u Severnoj Africi. Alžir je postao veliki snabdevač energentima Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, kao i niza zemalja u razvoju. Doduše, prihodi od energenata su u prethodnih godinu i po dana umanjeni, zbog velikog pada cene nafte na svetskom tržištu. Proizvodnja energenata čini 95 odsto državnog budžeta i oko 60 procenata prihoda od izvoza. Prihodi od nafte i gasa glavni su izvor sredstava za širok socijalni program, počev od subvencija za stanovanje i električnu energiju, do hrane i goriva. Po tome je Alžir uzor među afričkim državama. Kako pad cene nafte ne bi pogodio socijalne i investicione projekte, novim petogodišnjim investicionim planom za period 2015-2019. predviđene su mere kojima je predviđeno zamrzavanje zaposlenja u javnom sektoru (izuzev u obrazovanju i zdravstvu), zatim odlaganje glavnih investicionih projekata koji nemaju prvenstvo (železnice, tramvajske mreže) i obnavljanje uvoznih licenci radi racionalisanja uvoza. Inače, plan vredan 262 milijarde dolara treba da smanji zavisnost Alžira od nafte i gasa, da unapredi poljoprivredu, industriju, turizam, usluge i da podstakne domaću potrošnju.

Kao odgovor na smanjenje zarade od energenata, u vladi se, prema izveštajima u zapadnim medijima, razmišlja o daljoj liberalizaciji privatnog sektora. Do slabije domaće proizvodnje i velikog uvoza roba došlo je delimično usled nedovoljnih investicija. Objašnjenje ekonomista je da zvaničnici shvataju da će, radi brzog rasta lokalne industrije, morati da bude uključen i privatni sektor. Svi se, međutim, slažu da su osnove na kojima Alžir počiva snažne. Kapitalni izdaci i politika reformi koje se preduzimaju da bi bile savladane navedene slabosti pružaju značajne mogućnosti za dalji privredni rast u godinama koje dolaze. Činjenica je, takođe, da je posle sticanja nezavisnosti Alžir doživeo značajan društveni preobražaj. Životni vek Alžiraca produžen je sa 50 godina, koliko je iznosio 1965, na 73 u 2012, a i broj stanovnika je više nego utrostručeno, sa oko 12 miliona (u 1966. godini) na više od 39,5 miliona. U Alžiru je Indeks ljudskog razvoja (HDI) uvećavan između 1980. i 2012. u proseku za dva odsto i sada je iznad regionalnog i proseka mnogih arapskih država.

Fondovi za unapređenje privrede

Predsednik Alžira Abdelaziz Buteflika naložio je vladi da napravi nacrt planova za unapređenje privrede, naročito industrije, poljoprivrede i turizma, kroz partnerstvo državnih i privatnih kompanija. Istovremeno, akcenat se stavlja na oživljavanje državnih kompanija, koje nisu vezane za proizvodnju nafte, obezbeđivanjem fondova za njihovo unapređenje, uključujući i dve milijarde dolara za sektor tekstila i pet milijardi za građevinsku industriju. Takva politika je i odgovor na konstatacije, kako domaćih tako i stranih stručnjaka da je Alžir dugoročno suočen sa izazovom smanjivanja subvencija, poboljšanja poslovnog okruženja i stvaranja novih radnih mesta u privatnom sektoru.