Bregzit – argumenti za i protiv

Bez sumnje, predstavnici oprečnih stavova koriste u raspravama krajnje ograničene argumente. Zagovornici ostanka Britanije u Uniji upozoravaju, između ostalog, da bi napuštanje EU vodilo ka kolapsu trgovine, obeshrabrilo investicije, gurnulo državu u recesiju i predstavljalo okidač za krah londonskog Sitija, kao globalnog finansijskog centra. U tom kontekstu, ukazuju na nedavni pad vrednosti funte, kao ključnog nagoveštaja finansijske nestabilnosti koja bi pratila „bregzit“. Oni koji se zalažu za napuštanje Unije, pak, tvrde da bi „bregzit“ istrgao Veliku Britaniju iz „gvozdenog zagrljaja“ briselske birokratije i zaustavio „oticanje“ novca britanskih poreskih obveznika u druge zemlje. Navedeni „tabor“, takođe, poručuje da se bori da zaštiti državu od nekontrolisanog priliva migranata, što uključuje sprečavanje „uvoza terorizma“ i osujećivanje usvajanja zakona koji ne uzimaju u obzir spefičnosti britanske kulture. U tako bučnoj i napetoj kampanji, koja je već podelila konzervativce i dovela do osećaja nelagodnosti među laboristima, očigledno je da svi pribegavaju pojednostavljenim argumentima. Ali, tema „bregzita“ je daleko složenija i pokazuje nemoć britanskih intelektualaca da postignu konsenzus.

U suštini, interes Britanije da ostane u EU uglavnom se objašnjava na osnovu njenog statusa svojevrsne dinamične zone slobodne trgovine i nekoga ko obezbeđuje „zajednički pasoš“ za finansijske usluge. Ipak, uprkos činjenici da Britanci podržavaju slobodan protok roba i usluga, oni nisu naročito oduševljeni zbog slobodnog protoka radnika. Istovremeno, nije im u interesu ostvarenje principa „što čvršće unije“, čije bi obeležje predstavljala opsežna politička i ekonomska integracija. To se umnogome kosi sa vizijom koju imaju mnoge članice EU, uključuju „stožerne“ države poput Francuske i Nemačke, koje doživljavaju jedinstveno tržište Unije kao „kamen temeljac“ dublje integracije, a ne kao krajnji cilj. Zbog trauma izazvanih ratovima u prošlosti te države smatraju i da je regionalizacija način da se uspostavi „gipka“ globalna ekonomija, pa se zalažu za načelo „što čvršća unija“. Mada je britanski premijer Dejvid Kameron uspeo, kroz veoma komplikovane pregovore, da dobije ustupke za Britaniju, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi šta će se dogoditi ukoliko građani izglasaju napuštanje Unije. Kao posledica takvog neznanja, „tabor“ koji se protivi „bregzitu“ ne može da iznese ubedljive ekonomske i finansijske razloga zbog kojih treba ostati u Uniji. Ali, ni zagovornici „bregzita“ nisu u boljoj poziciji. Naime, iako tvde da se EU suviše meša u unutrašnje poslove i ponaša se destruktivno, oni ne mogu da dokažu da je Britanija zbog članstva na materijalnom gubitku. Takođe, ostvarivanje scenarija „što čvršći savez“, čemu se zagovornici „bregzita“ tako oštro protive, i dalje je „na dugom štapu“.

U stvari, EU se trenutno bori da združenim snagama odgovori na izazove s kojima se suočava, u najvećoj meri na izbegličku krizu koja je već dovela u pitanje bezvizni režim unutar Šengenskog prostora, što je jedan od najvidljivih, najčuvenijih i najcenjenih dostignuća evropske integracije, pa će britanski glasači verovatno na kraju doneti odluku na osnovu pragmatičnih, a ne strateških ciljeva. Možda bi, bar u ovom trenutku, najpragmatičnije za njih bilo da ostanu u EU, uz opciju da kasnije promene mišljenje.

Autor je glavni ekonomski savetnik osiguravajućeg društva Alijanc i predsednik Globalnog saveta za razvoj koji je pokrenuo američki predsednik Barak Obama