Od dva brodogradilišta i jedne brodarske firme, koliko ih je doskora bilo u Zrenjaninu, ništa nije ostalo. Nijedna od tih firmi ne radi. „Pojedoše“ ih godine privatizacije, transforacije kapitala i nesnalaženja na tržištu. Najpre je prestalo da radi Brodarstvo AD, firma smeštena na obali Begeja u naselju Dolja, potom je (2013. godine) bankrotiralo Brodogradilište „Begej“, a proizvodnja je stala i u novom Brodogradilištu Bomex, na Begeju kod Perleza.

Ovaj slučaj rešava se pred Privrednim sudom kao predlog unapred pripremljene reorganizacije. Ukratko, dugovi su premašili kapital i nema više kredita za proizvodnju. Najmukotrpniji put prešla je fabrika brodova „Begej“, koja se, poput drugih starih fabrika, najteže suočila sa tranzicijom, odnosno najteže se prilagodila tržišnim uslovima poslovanju. Ako, nenavikle na redovno servisiranje kredita, ne potonu zbog dugova, onda ih se domognu novi vlasnici ili bar pojedinci željni profita a to je siguran put ka katancu.

Upravo takva sudbina zadesila je Brodogradilište „Begej“, koje je osnovano 1947. godine. Preživelo je socijalizam, „Slobin zakon“ o privatizaciji kada je radnicima pripalo 33,33 odsto kapitala, preživelo je sankcije i tranziciju, a onda je potonulo 2013. godine. Glave su mu došli bankari i poverioci, konkretno Vojvođanska banka i firma „Begej holding“, isti oni koji su ga godinama „ljuljuškali“. I još jedan kuriozitet vezan za to preduzeće – preživelo je silne statusne promene pa bi se, kad se svede bilans, moglo reći da su u toj firmi više bili angažovani ekonomisti i advokati nego sami radnici. Koga ne mrzi da proučava sudbinu zrenjaninskog brodarstva uveriće se da se mnogim potezima, poput davanja imovine u zakup raznim firmama, teško može ući u trag. Najzamagljenija je uloga Vojvođanske banke i način na koji je, 1996. i naredne godine, svoje gubitke prebacila na privredu, kada se dug „Begeja“ uvećava.

– Dug, koji je u avgustu 1997. iznosio 109 miliona dinara, za pola godine narastao je na 927 miliona dinara. Prema poslovnoj politici Vojvođanske banke, „Begej“ je morao da za 30 procenata od vrednosti svakog kredita kupi akcije te banke. Problem je, međutim, što su sve akcije Brodogradilišta u banci nestale bez traga – tvrdi Milan Višnjić, nekadašnji direktor Brodogradilišta „Begej“.

U februaru 1998. godine Brodogradilište ulazi u stečaj, iako je u zalihama imalo 30 miliona nemačkih maraka, što je bilo mnogo vrednije od dugovanja. Za ondašnje prilike „Begej“ iz stečaja izlazi brzo, za manje od godinu dana. Svi poverioci su pristali da im se za dve godine isplati 60 odsto od dugovanja. Dakle, sva potraživanja, osim ona Vojvođanske banke, umanjena su za 40 odsto. Ta banka će kasnije ustupiti ta potraživanja holandskoj firmi Komar Damen za 8,8 miliona evra od kojih će, navodno, naplatiti tek 600.000. Holanđani, konverzijom dugova, postaju vlasnici 96,41 kapitala „Begeja“, pri čemu su potpuno zaobiđeni akcionari i radnici. Nekoliko godina kasnije i firma „K Damen“ je u Holandiji likvidirana, a u likvidacionu masu ušao je i zrenjaninski „Begej“. Tada je brodogradilište pripalo takođe holandskoj firmi Merkurius Internacional BV, koja se kratko zadržala u Zrenjaninu. Pre bankrota kao najveći poverilac pojavljuje se firma „Begej holding“, sa kojom se povezuje nekadašnji direktor ove firme, sada stečajni upravnik Brodogradilišta Bomex.

Zanimljivo je da su se na čelu novog Brodogradilišta Bomex 4M, koje je osnovano 2007. godine i zapošljavalo je 350 ljudi, našli nekadašnji rukovodioci Brodogradilišta „Begej“. Objašnjavajući kako su zapali u dugove oni ističu da je repromaterijal poskupeo i da je brodogradnja svuda u svetu u defanzivi. Tvrde, takođe, da su krediti sada veoma skupi i da država ne daje nikakve garancije. Sve u svemu, našli su se u problemu već 2010. godine pa su na sopstvenu inicijativu, pre nego što će bankrot zakucati na vrata, pred Privrednim sudom krajem 2013. godine predložili unapred pripremljeni plan reorganizacije. Suština predloga svodi se na otpis dugova, odnosno davanju bankama, kao najvećim poveriocima, vlasništva nad halama i opremom. Među poveriocima koji potražuju milijardu dinara, što je više od tri četvrtine obaveza, je i suvlasnik brodogradilišta – firma Bomeks export-import, odnosno drugo perlesko brodogradilište Sajboks šipjard. Ukupne obaveze koje sud smatra nespornim iznose 2,7 milijardi dinara, dok je vrednost imovine procenjena na 1,7 milijardi dinara.

Očigledno je da su glavni akteri ove priče bez srećnog kraja menadžeri i banke. Nekako logično nameće se i pitanje: kako to da je u Zrenjaninu, poznatom kao rasadnik stručnjaka za brodarstvo, uspešnih inženjera, projektanata i majstora brodogradnje, „potopljeno“ sve što je od ove proizvodnje postojalo. Zapravo, kako je moguće da ono što je godinama stvarano bude likvidirano u trenutku?

Gurnuti u bankrot

Ni danas nema saglasnosti da li je sudbina koja je zadesila Brodogradilište „Begej“ bila neizbežna. Bivši radnici tvrde da je „Begej“ gurnut u bankrot. Oni su se prilikom izjašnjava na sudu usprotivili bankrotu, a na brojne adrese uputili su zahtev da se preispita privatizacija firme i da se temeljno istraže potraživanja najvećih poverilaca, jer su „neosnovana“. Ipak, to nije sprečilo Privredni sud da proglasi bankrot. „Zakonom o privatizaciji privatizovano je samo 3,5 odsto imovine brodogradilišta. Ali sada je osnovno pitanje hoće li se nakon rasprodaje imovine iz bankrota, na dokovima ovog brodogradilišta ikad više pojaviti brodovi“ – pita se Milan Višnjić, nekadašnji direktor „Begeja“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari