Čiji je Prvi maj

Razumem radnike koji su se između Prvog maja i Uskrsa opredelili za Vaskrs. Uostalom, to opredeljenje poznato je od ranije. Možda je, pri tom, sve više u praznovanju Vaskrsa i jedne za nas nove religiozne note, ali onako kako to objašnjava Vudi Alen koji religiju razume kao „prijatnu fantaziju za ljude koji pokušavaju da ublaže svoju bol od stvarnosti egzistencije“.

Problem je, međutim, u sindikatima koji nisu iskoristili ovaj slučaj poklapanja dva donekle crvena praznika, na valjani način, već su to poklapanje zloupotrebili na najgore mogući način (kao opravdanje svoje učmalosti). Pri tom, ni malo, ne poričem pravo sindikalnih lidera da farbaju jaja i vrše ostale uskršnje obrede.

Prvomajskovaskršnja ne/događanja su zgodan povod da se zapitamo za funkcije i uopšte za današnji smisao prvomajskih parada, povorki ili šta već (pri tom ne mislim na prvomajske uranke i „roštiljanja“, prema kojima inače nemam ništa).

Sudeći po proteklom 1. maju to nije ni državni, ni radnički, a ni sindikalni praznik, ali je svakako neradni praznik.

Čudna je država kojoj državni praznik ne znači ništa, barem se nije videlo da joj taj praznik nešto znači. Može naša država da u okviru mera štednje i ukine prvi maj kao državni praznik; nije za bacanje dva ne-radna dana! Naša svemoćna država može da se dogovori sa svojom svemoćnom crkvom, pa da svaki Vaskrs pada na Prvi maj, onda ne bi ni morala da ukida prvi maj kao državi (i neradni) praznik.

Da li je Prvi maj radnički praznik, „kao što se smatra“? Vidljivo je i ove i prethodnih godina da ga radnici baš nešto i ne praznuju. Uostalom, zašto bi ga i praznovali. Rad je danas sve više ropska obaveza, pa zašto bi robovi slavili ropstvo? Nezaposleni radnici imaju još manje razloga da slave rad; rad je za njih sve više samo „pusta želja“. Izgleda da samo penzionisani radnici imaju nekog razloga da slave rad, ipak oni žive, kako-tako, od svog rada. Mogu da ga slave i oni penzioneri kojima ništa nije uzeto od malih penzija, baš zato što im nije uzeto; a oni kojima je uzeto, zato što im nije uzeto više. Oteto, prokleto!

Neki kažu da je Prvi maj praznik za proteste. Možda i jeste, ali da vidimo zašto bi bilo koja država pa i naša – protestvovala. Ne to nema smisla, država može samo da slavi rad, ako joj je do slave, a našoj očigledno nije. Mada se naša država pred svetom hvali jeftinim a kvalifikovanim radom, pa bi mogao to da bude povod za slavlje.

Da li zaposleni radnici imaju razloga za protest? Ovde nema mesta da se ti razlozi nabroje. Međutim, svi ti razlozi su veoma pojedinačni. To vam je ovako, iako ja imam iste razloge za protest kao i hiljade drugih radnika, to što su razlozi isti ne znači da su oni i zajednički, jer moji su razlozi samo moji razlozi, i tako smisle i svi ostali koji imaju iste razloge kao i ja. Niti su radnički razlozi za protest zajednički, niti su radnici solidarni. Zašto bih ja protestvovao što radnici Jure moraju da nose pelene na radnom mestu, uostalom kao i u desetinama ili stotinama drugih Jura a u Srbiji (pa zar ne kažu da u Japanu sa tako razvijenom privredom, radnici više troše pelena nego što ih troše njihove bebe, pa se ne bune ni bebe ni radnici!). Da li sindikalna rukovodstva na svim nivoima sindikalnog organizovanja, imaju razloge za protest? (Ne mislim ovog Prvog maja kad nisu mogli da protestvuju, već inače.) Ako sudimo po našim medijima, sindikalna vodstva baš i nemaju razloge za protest jer im je sve lepo i dobro. Međutim, sve i da jeste tako, ipak treba platu zaraditi! U svakom slučaju valja pročitati tekst „Obračun kod prvog maja“ koji je nedavno napisao Branislav Čanak, lider UGS „Nezavisnost“ (http://www.nezavisnost.org/pages/posts/obracun-kod-prvog-maja1266.php). Potpuno je u pravu, B. Čanak kada u završnici teksta naglašava „Pekar koji stalno nudi mušterijama bajat hleb, pre ili kasnije će morati da zatvori radnju, bez obzira kakvu je političku podršku obezbedio.“ Itekako je to tačno i za novinare i za sindikalna rukovodstva.

Sve pomišljam da je Prvi maj praznik „socijalnih partnera“ – države, radnika i poslodavaca (to je eufemizam, reč je o kapitalistima, isto kao što je država eufemizam za kapitalističku državu). Realistična analiza bi pokazala da radnici nemaju razloga za slavlje, za razliku od kapitalističke države i samih kapitalista koji treba da slave Prvi maj upravo zato što imaju ovakve radnike i ovakve sindikate kakve imaju. S druge strane, ako Prvi maj shvatimo kao tradicionalnu priliku za protest, onda bi pomenuta analiza utvrdila da radnici imaju razloga za protest, ali ne i kapitalistička država i sami kapitalisti.

Neobjektivno je odgovornost za „Prvi maj“ ovakav kakav smo nedavno imali, kao i za mnogo toga oko rada i radnika, ustvari oko prekarnog rada i prekarnih radnika, svaliti samo na jednu od nekoliko strana koji određuju status radnika. Nisu sindikati jedini krivci za sve ono što se dešava radnicima, niti za nečinjenje povodom toga. Svoj deo odgovornosti imaju i političke stranke, i organizacije civilnog društva, i inteligencija i mnogi njima slični koji u sebi ne vide radnika već kao deo (imaginarne) „srednje klase“. Ali i sami radnici imaju svoj deo odgovornosti, pa ili će je preuzeti ili će čekati vaskrsenje i onostrani rajski život. – Ima nečeg u nalazu našeg istraživanja o prekarnosti rada i radničkog života koje smo obavili prošle godine, a po kojem je gotovo polovina prekarnih radnika (47 posto) zadovoljna svojim poslom. Pola je zadovoljno a pola nezadovoljno, jedna polovina je imala razloge za protest, a druga polovina – za slavlje. Po svemu sudeći to se potrlo, a niko od drugih pomenutih aktera da stane na jednu stranu ove klackalice pa da pretegne, slavlje ili protest! Uostalom, ne reče li Marks, valjda u Kapitalu, kako „Organizacija izgrađenog kapitalističkog procesa proizvodnje lomi svaki otpor“.