Južni tok na novim iskušenjima

Gasovod Južni tok može da se suoči s problemima. Kijev bi mogao da opstruiše izgradnju gasovoda, odnosno polaganje cevi na dno Crnog mora u delu ukrajinske ekskluzivne ekonomske zone. O tome je izvestio moskovski Komersant, dnevni list pod kontrolom Gasproma koji je konstatovao da samo podrška vlada tranzitnih država ne garantuje blagovoremenu i izgradnju gasovoda. Ta informacija plasirana je istovremeno sa vestima da je u Moskvi, potpisom na sporazum sa Mađarskom, krajem februara praktično rešena potencijalna trasa severnog kraka ovog strateškog rusko-italijanskog gasovoda. Sada je jasno da će gasovod kada, jednog dana, izroni na bugarskoj obali Crnog mora, pored Bugarske, proći kroz Srbiju i Mađarsku pre nego što dopre do Beča. Konkretni koraci na izgradnji gasovoda mogli bi da uslede nakon što se krajem godine okonča studija izvodljivosti, na kojoj rade Gasprom i ENI.
Odakle sada u celoj priči Ukrajina? Pa zar pravi smisao izgradnje gasovoda Južni tok nije namera zaobilaženja tranzita gasa preko Ukrajine, preko koje prelazi 80 odsto gasa iz Rusije na putu za Evropu? Isto važi i za Severni tok, ispod Baltičkog mora. Namera Moskve je da smanji broj tranzitnih država, da što direktnije doprema gas do kupaca, smanji rizik tranzita i naravno poveća dobit, ali i uticaj. Na značaj tranzitnih država podsetila je kriza sa isporukama gasa Ukrajini, koja je ovih dana ponovo uzburkala duhove među nervoznim evropskim kupcima. Naravno, Južni tok je i ruski odgovor na projekat Nabuko, mezimče Unije i SAD, koje žele da u Evropu dovedu gas izvan ruskog uticaja.
Dakle, dok traje rusko-ukrajinska gasna saga, koja, po svemu sudeći, neće biti niti brzo niti lako okončana, na sto se iznose dodatne ideje i argumenti. Vlada u Kijevu želi da smanji zavisnost od isporuka gasa iz i preko Rusije. Zato je početkom godine u Briselu zatražila podršku za izgradnju gasovoda Beli tok, takođe ispod Crnog mora do Gruzije. Gas bi, po tom izvorno američkom projektu, dolazio iz Kaspijskog bazena i Centralne Azije. Reakcija u Briselu bila je oprezna, a uticajni londonski Ekonomist je podržao projekat. Unija, uz sve snažniju podršku Vašingtona, u ovoj fazi, preferira i teži realizaciji gasovoda Nabuko, ali još nema rešeno osnovno pitanje – gde naći dovoljne količine gasa. Dostupna proizvodnja u Azerbejdžanu nije dovoljna, Iran je i dalje blokiran, iako ima naznaka da bi se to moglo promeniti. Centralna Azija, prvenstveno Turkmenistan i Kazahstan, bez gasovoda ispod Kaspijskog mora, za sada, tranzitno zavise od Rusije. Upravo nepostojanje ovog gasovoda predmet je pojačanog nadmetanja u Kaspijskom bazenu. S jedne strane Unija i SAD podstiču Turkmenistan i Azerbejdžan na dogovor, s druge Moskva i Teheran preko nerešenog razgraničenja u Kaspijskom moru odlažu ovaj projekat.
Uvođenje Ukrajine kao moguće prepreke za realizaciju Južnog toka svakako nije bez razloga. Trasa gasovoda ispod Crnog mora, skupa i tehnološki veoma zahtevna, moraće da prođe kroz ekskluzivne ekonomske zone Ukrajine, ali i Rumunije. Ukrajina ima plan za Beli tok. Rumunija, energetski najmanje zavisna u regionu od isporuka gasa iz Rusije, koju je Južni tok zaobišao, preferira Nabuko. Štaviše, Kijev nudi Bukureštu produženje gasovoda Beli tok preko Krima do rumunske obale. Alternativa je da se cevi polože kroz zonu koja je pod kontrolom Turske. Međutim, Ankara nije zadovoljna što je Južni tok zaobilazi, računala je na produženje postojećeg gasovoda Plavi tok iz Rusije preko njene teritorije prema Uniji. To bi joj povećalo uticaj i značaj u pregovorima o članstvu u Uniji. Stoga Turska ostaje prvenstveno naklonjena Nabuku. Praktično, za izgradnju Južnog toka biće potrebna saglasnost navedenih pribrežnih država, koje očigledno imaju drugačija strateška i geopolitička razmišljanja o diverzifikaciji pravaca i izvora snabdevanja gasom. Moskovski list piše da Gasprom sa Južnim tokom ponavlja grešku počinjenu u slučaju Severnog toka – prvo potpiše sporazume sa uvoznicima i najavi izgradnju gasovoda, a potom se obraća tranzitnim državama sa zahtevom da se dozvoli izgradnja u ekskluzivnoj ekonomskoj zoni. Praktično, tranzit više nije samo kopnena kategorija, jer uključuje i polaganje gasovoda u sve dragocenijim i važnijim eskluzivnim ekonomskim zonama pribrežnih država.
Analogije pomažu da se ovo dodatno rasvetli. Upravo je rusko-nemački projekat gasovoda Severni tok formalno zapeo na pravu pribrežnih baltičkih država da ispolje rezerve na ekološke i druge negativne uticaje njegove realizacije. U toku je izrada složenih i dugotrajnih ekoloških studija. Ipak, pre će biti da je reč o čvrstima namerama ovih država, koje su članice Unije, da pokušaju da privole Gasprom na promenu trase i njeno prebacivanje na kopno. Moskva je nedavno kategorično odbila takav predlog Varšave. Za uticajnu Poljsku tema dobija nastavak u Briselu, uz podršku baltičkih i skandinavskih članica Unije. Poljski poslanici su ovo pitanje pokrenuli u Evropskom parlamentu. Varšava najavljuje i protivljenje kreditima Evropske investicione banke za finansiranje gasovoda. Dovoljno je setiti se dobrih odnosa Varšave i Kijeva i podrške koju Ukrajina uživa s poljske strane u vezi sa aspiracijama prema Evropskoj uniji, pa da se zamisli „primena“ primedbi na Severni tok i u slučaju Južnog toka. Bukurešt će se verovatno pridružiti.