Kako odoleti "naciji" manipulatora

Pre gotovo 250 godina džordžijanska Engleska bila je najbogatije društvo koje je ikada postojalo, ali su, uprkos tome, nestašice hrane pogađale velike segmente društva. Ilustracije radi, tinejdžeri koji su radili kao moreplovci bili su za 15 centimetara niži od sinova vlastele, dok su u narednom veku, koji je bio obeležen ekonomskim rastom, pripadnici srednje klase u Sjedinjenim Državama trošili najmanje 40 centi po svakom zarađenom dolaru za hranu. Danas nestašica hrane više nije problem, bar kada je reč o državama sa visokim prihodima. U Americi, recimo, oko jedan odsto radne snage može da proizvede dovoljno hrane da snabde celokupno stanovništvo, dok je 14 odsto radnika zaduženo za isporuku namirnica. Dakle, mi se sada suočavamo sa izazovima koji se odnose na obilje hrane. Uistinu, kada govorimo o radnicima koji su posvećeni našoj ishrani, treba ukazati na podatak da je njih oko četiri odsto angažovano kao medicinsko osoblje, farmaceuti i edukatori, pomažući nam da rešimo probleme izazvane konzumiranjem previše kalorija ili lošom ishranom. Pre više od dve decenije Alen Grinspen, tadašnji šef Federalnih rezervi, konstatovao je da će rast bruto domaćeg proizvoda u Sjedinjenim Državama sve manje biti podstican kupcima koji nastoje da dobiju više namirnica, imajući u vidu činjenicu da su imućni pripadnici srednje klase sve više postajali zainteresovani za komunikaciju, traganje za informacijama i kupovinu valjane robe, koji bi im omogućili da žive po sopstvenoj meri.

Bez sumnje, ostatak sveta se i dalje hvata ukoštac sa nestašicama i procenjuje se da jedna trećina svetske populacije ima problem da dobije dovoljno hrane. Ne postoje nikakve garancije da će navedene teškoće biti prevaziđene, pa je potrebno da prizovemo u sećanje i tvrdnje Karla Marksa i Džona Stjuarta Mila, od pre vek i po, da će se, za tri generacije, Indija i Britanija ekonomski ujediniti. Činjenica je da ima niz problema koji izazivaju zabrinutost, poput razorne moći nuklearnog oružja, prevrtljive prirode politike, kao i potencijalnih društvenih potresa nastalih zbog klimatskih promena. Ali, i za ekonomiste i za čovečanstvo prioritet je pronalaženje načina za uspostavljanje uravnoteženog ekonomskog rasta, što podrazumeva i uspostavljanje teorija koje će služiti kao ideja vodilja društvima u kojima postoji višak hrane.

Neki od mogućih problema već se naziru na horizontu. Naime, danas mnogi ljudi zbog posla koji obavljaju osećaju veliko samopoštovanje, ali imajući u vidu činjenicu da tržište rada gubi značaj za ekonomiju, kao i da radno sposobni muškarci čine sve manji udeo u radnoj snazi, teškoće u vezi sa socijalnom uključenošću postaće hronične i sve ozbiljnije. Takav trend može da ima posledice koje sežu mnogo dalje od ličnih ili emotivnih, odnosno stvaranje nacije koja, da pozajmimo izraz dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju Džordža Akerlofa i Roberta Šilera, „lako pribegava manipulacijama“. Drugim rečima, ostatak sveta postaće „lak plen“ za prevarante poput Bernija Medofa, zatim za korporacije poput Mekdonaldsa i proizvođača cigareta koje štite samo sopstvene interese i ne misle ni na čiju dobrobit, ili za vlade bez novca koje pribegavaju raznim smicalicama. Rešenje za navedene probleme treba tražiti u ekonomiji koja se razlikuje od principa koji je zagovarao Adam Smit. Dakle, umesto da radimo kako bismo zaštitili osnovne slobode i da gradimo pravedne institucije, glavni izazov biće da se zaštitimo od manipulacija.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju