Da bismo dobili kakav-takav odgovor na pitanje o moći i nemoći srpskih sindikata, moramo kao društvo dobiti odgovor na pitanje, odakle smo pošli i gde to idemo. Čekajući odgovor sindikati su to pitanje dodatno usložili svojim ponašanjem i činjenicom da „svi imaju zajednički cilj“ a, rekao bih, „različite puteve.“ Taj zajednički cilj, ako uopšte može biti jasno definisan, podelio je radništvo Srbije koje u sramotno niskom postotku podržava svojim članstvom podeljenu i zavađenu srpsku sindikalnu scenu.
Polazeći od takvog stanja Industrijski sindikat Srbije je uz podršku Fridrih Ebert fondacije pokrenuo okrugle stolove na temu „Moć i nemoć srpskih sindikata“, koji su održani u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Verovao sam da će svi „reprezentativni“ i relevantni sindikati prihvatiti učešće na tim skupovima, ali se to, nažalost, nije desilo. Članovi Industrijskog sindikata Srbije, Konfederacije slobodnih sindikata, Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ i Saveza samostalnih sindikata Srbije iskazali su spremnost da učestvuju i govore o moći i nemoći sindikata, ali ne i spremnost da sebe vide u nemoći koju srpski sindikati iskazuju u proteklih dve i po decenije. Bez zadrške, jedinstveno i složno, sindikati govore o propasti radništva, anticivilizacijskim, robovlasničkim zakonima, korupciji, kriminogenoj privatizaciji, razorenom društvenom i političkom životu ne videvši pritom sebe kao saučesnike, a često i nosioce tih pojava. Mnogo toga smo propustili i dozvolili da kao sindikati postanemo marginalna društvena grupa, koja ima kakvo-takvo članstvo a da ne zna šta s njim da radi. Sadašnje pozicija radništva u Srbiji posledica je neodgovornog i neproduktivnog rada većine srpskih sindikata, što je dovelo do pada članstva i uravnilovke sindikalne scene. „Svi ste vi isti“, kažu radnici od kojih je tek 25 odsto u članstvu sindikata. Šest relevantnih sindikata, od kojih su tri zvanično reprezentativni, snose odgovornost, ne za prošlost i sadašnjost sindikalnog pokreta već za njegovu budućnost. Prošlost nam je donela podele, rivalstvo koje često ide do mržnje i želje da se dojučerašnji saborci unište.
Sindikati su opterećeni liderstvom koje ide do despotstva, sujete koje su iznad interesa sindikata, radništva i članstva. Većina sindikata ima vođe a ne lidere koji iskazuju spremnost da se menjaju u interesu onih koje, navodno, zastupaju. Dočekali smo da se vodeći srpski političari hvale svojom spremnošću da se menjaju, dok su sindikalci tvrdokorni sloj koji će sve promeniti sem sebe same. Budućnost sindikata je u promenama njihove organizacije, ali i njihovih vođa, i u ispunjenju misije koja im je data na izborima. Decenije iza nas dovele su do potpunog urušavanja radničkih i sindikalnih prava, uništena je industrijska demokratija i socijalni dijalog, radnici su dovedeni u stanje kolektivne depresije, beznađa i sveprisutnog siromaštva. I sve to se dogodilo u prisustvu sindikata i naše navodne borbe za prava radnika. Većina nas bi trebalo da pocrveni i da ponese odgovornost na koju nas, doduše, slabo ko poziva, a najmanje članstvo.
Mi, tzv. sindikalni lideri, moramo da prevaziđemo razlike i da pokrenemo zajedničku borbu za opstanak ideje sindikalizma. Prvi korak u tom pravcu treba da bude akciono povezivanje i napuštanje „reprezentativnosti“ koja je razorila sindikalni pokret Srbije a kojom vlast manipuliše, ucenjuje i zloupotrebljava one koji čine Socijalno-ekonomski savet. Spremnost većine sindikalnih lidera za svađu i sukob sa drugim sindikatima je znatno veća od spremnosti za saradnju i solidarnost. Više volimo da doprinesemo propasti kolega nego da stvorimo nove organizacije. Pojedini sindikati su uzurpirani od pojedinaca. Sindikati su u njihovom vlasništvu finansiranom od strane članstva koje nema adekvatna prava. Saradnici koji za trenutak odstupe od volje vođe rizikuju pozicije i radno mesto, a to danas nije lako premostiti, sem ako ne završiš u drugom, do juče, konkurentskom sindikatu. U ovu grupu ljudi ne svrstavam sindikalne prebege uzrokovane krađama i zloupotrebama pojedinaca, a takvih slučajeva je sve više. Sindikalna nemoć mogla bi biti prevaziđena, oživljavanjem osnovnog sindikalnog postulata – solidarnosti, ali i razuma. Solidarnosti malo ima, razuma još manje, ali imamo članstvo koje mora postaviti pitanje naše pojedinačne odgovornosti. Članstvo je najbolji sudija. Sindikalnoj sceni Srbije potrebno je ogledalo Dorijana Greja i spremnost da ono što u njemu vidimo prihvatimo kao surovu realnost, bez želje da to ogledalo razbijemo. Nema pojedinca koji bi dobro prošao pred tim ogledalom, ali možemo makar da iskažemo spremnost da tu sliku promenimo.
Autor je predsednik Industrijskog sindikata Srbije
*****
Srećko Mihailović: Anatemisani sindikalni lideri
Sindikalni lideri su dežurni krivci za sve što je loše u sindikatima. Uveličavaju se njihova primanja, izmišljaju priče o silnim privilegijama, njihova imena se vezuju za manipulacije i mahinacije. Ako postoji „državna potreba“, ništa ne može zaustaviti tabloide u prišivanju najgorih prljavština za imena sindikalnih lidera. S druge strane, lideri su najodgovorniji za stanje u kojem se sindikati nalaze. Lideri ne čine sve ono što bi vodilo jačanju sindikata i sindikalnog fronta u celini. Malo je poverenje radnika u sindikalne lidere… Centar za razvoj sindikalizma i list Danas obraćaju se sindikalnim liderima kao najodgovornijim ljudima kako za moć, tako i za nemoć sindikata, da opišu svoje viđenje te moći i nemoći.
*****
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
