Nulta emisija izduvnih gasova kao imperativ

Proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, biće mnogo složeniji od hapšenja nekog haškog optuženika, usvajanja nekoliko zakona i tome slično. Jedan od elemenata tog pridruživanja biće i prihvatanje različitih direktiva EU koje se odnose na ekologiju, korišćenje ekoloških pogona, politiku subvencija korišćenja vozila sa ekološkim pogonom u javnom prevozu i voznom parku državne uprave. Tako je Srbija ratifikovala veliki broj dokumenata koji je obavezuju da do 2020. godine koristi 10 odsto ekoloških goriva u transportnom sektoru, uključujući i masovnu primenu elektro i hibridnog pogona. Umesto postojećih simboličnih subvencija od 1.000 evra za kupovinu elektroautomobila koji trenutno koštaju oko 30.000 evra, evropska regulativa propisuje drastično veće subvencije, kao i obavezno ponderisanje energetske efikasnosti kao jednog od ključnih parametara prilikom javnih nabavki u oblasti kupovine službenih vozila za različite elemente državne uprave. To praktično znači da ako jedan klasičan auto košta 20.000 evra, i svakodnevno troši preskupi benzin, a elektroautomobil košta 30.000 evra i puni se na šteker svaki treći dan, niža cena klasičnog automobila ne može biti presudna prilikom donošenja odluke o javnoj nabavci, pošto su u totalu ukupni troškovi klasičnog vozila veći. Da bi ovo bilo izvodljivo, potrebna je široka lepeza državnih mera koju primenjuju gradovi i države širom sveta.

Pošto živimo prvu godinu globalne komercijalne prodaje elektroautomobila, sama država pojavljuje se kao kupac i promoter ove tehnologije. Tako nije ništa čudno videti Nikolu Sakrozija u Francuskoj ili Šimona Peresa u Izraelu, kako promovišu korišćenje elektroautomobila. Države i gradovi daju pogodnosti za korisnike elektroautomobila, tako da je parking besplatan, registracija vozila drastično jeftinija, dok poreske olakšice za kupovinu idu i do 7.000 evra po vozilu. Zašto to rade? Da li je to neki pomodarski ekološki hir bogatih država? Briga o nekoj globalnoj ekologiji koja nema previše veze sa životnim standardom? Ne. Sve te mere su investicija države u smanjenje uvoza nafte, koja je u većini država stavka u budžetu koja se meri milijardama evra, a Srbija nije izuzetak u tome. Dakle, svaki evro uložen u subvencije elektroautomobila, direktno se dvostruko vraća državi kroz smanjenje odlivanja novca iz zemlje, tako da je upravo to logika koja stoji iza masivnog programa državne podrške tranziciji transportnog sektora ka pogonu bez nafte. Primer Libije, koja je praktično preko noći, od investicione destinacije i naftnog izvora koji se nije dovodio u sumnju, postala ratno poprište i jedan od glavnih uzroka rasta cena nafte, samo dodatno naglašava svu nestabilnost i promenjivost koja prati tržište nafte. Cene nafte postaju sve više faktor ekonomske nestabilnosti, više niko ne zna šta je sledeće, hoće li slična nestabilnost krenuti u Saudijskoj Arabiji ili u Kuvajtu, tako da države širom sveta, već sada ozbiljno investiraju u ekološke subvencije u transportnom sektoru, tako da makar smanje taj efekat ekonomskog udara vezanog za cene nafte. Ista logika stoji iza masovne primene ekoloških pogona i u javnom prevozu, tako da se globalno krenulo u masovno korišćenje hibridnih autobusa, taksi vozila, kao i policijskih i inspekcijskih službenih vozila. Tako smo, prilikom nedavne posete Njujorku, praktično na svakom koraku mogli videti policijska i taksi vozila na hibridni pogon, dok se već do 2013. godine planira uključenje potpuno električnih vozila u ovaj segment javnog prevoza. Hiljade autobusa gradskog prevoza takođe su hibridni, a trend je takav da se iz godine u godinu broj autobusa koji su na ekološki pogon povećava i do 500 odsto, tako da ako u nekom gradu danas ima 30 hibridnih autobusa, samo tokom 2011. godine planira se kupovina 150 novih, i tako redom, ovo je praktično pravilo u svim većim gradovima.

Šta sve ovo ima veze sa Beogradom i Srbijom? Ima pre svega zato što je u toku priprema usvajanja zakona o racionalnom korišćenju energije, koji je bitan deo evropske agende, i mora imati sve ove mehanizme državne podrške masovnoj primeni ekoloških pogona. Takođe, nakon višedecenijskog haosa u oblasti taksi prevoza, gradska uprava je nadomak donošenja ključne odluke o regulisanju taksi prevoza u Beogradu koji bi pored uvođenja reda i jasnih uslova poslovanja, trebao da predvidi makar neke subvencije za taksi vozače ili taksi udruženja koja se odluče na kupovinu i korišćenje hibridnih ili elektrovozila. Srbija ozbiljno investira ne bi li od Kragujevca napravila centar koji proizvodi 200.000 Fijatovih automobila godišnje. Grad Beograd ima nekoliko stotina vozila gradskog prevoza koja su na EURO NULA i EURO 1 standardu, i koja pod hitno moraju u rashod, pošto je u evropskim gradovima EURO 4 donja granica. Samo radi ilustracije, jedan beogradski autobus sa EURO NULA standardom zagađuje koliko i dvadeset autobusa sa EURO 4 standardom. A evropska regulativa ide ka tome da hibridni pogon učini zvaničnim standardom, koji bi već od 2020. godine mogao i potpuno preći ka elektropogonu i standardu nulte emisije izduvnih gasova i buke. Tako se odluka vezana za planiranu nabavku novih 250 autobusa za gradski prevoz u Beogradu treba odmeravati pre svega u svetlu te činjenice, da ne bismo za koju godinu shvatili da upravo zato što se približavamo članstvu u EU, moramo da rashodujemo pola voznog parka u javnom prevozu, zato što vozila ne odgovaraju ekološkim standardima. To danas ne zahteva velika ulaganja, evropski fondovi čak obezbeđuju mogućnost da se realizuju besplatni pilot projekti, dok sami proizvođači autobusa imaju interes da daju vozila koja bi pomogla gradskim vlastima da shvate koja forma hibridnog pogona i koja vrsta ekoloških autobusa najviše odgovara geografskoj konfiguraciji Beograda kao dvomilionske metropole.

Sve je dakle stvar spremnosti ljudi koji danas odlučuju, da makar u ovom slučaju gledaju malo dalje, i donesu odluke koje će ići u susret globalnim trendovima koji se sasvim sigurno neće menjati zbog Srbije. Da već sada krenu da rade na tome da Beograd i Srbija žive kao sav normalan svet, bez dima i buke od kojih ne može da se živi. I da nas poput putara koje uvek iznenadi sneg u januaru, u doglednoj budućnosti ne bi iznenadila činjenica da nafta košta 200 dolara po barelu, i da tu cenu mi kao siromašna država nećemo moći da podnesemo. A upravo taj scenario mogao bi postati realan koliko sutra, ukoliko se neki novi Gadafi sa Arabijskog poluostrva, koji vlada decenijama bez ikakve opozicije, suoči sa svojim ustankom naroda, i umesto izvoznika nafte, postane izvor krize i nestabilnosti.