Piketi protiv Piketija

U prvom periodu ekonomski rast je bio spor, bogatstvo se uglavnom nasleđivalo, bogati su dominirali politikom, dok su ekonomske, rasne i polne razlike bile veoma izražene. Ali, nakon potresa zvanog Drugi svetski rat sve se izmenilo. Ubrzan je tempo uvećanja zarada, bogatstvo se u najvećoj meri zarađivalo, na pošten ili nepošten način, pripadnici srednje klase su preuzeli vodeću ulogu u politici, ekonomska nejednakost je umanjena, iako su rasne i polne nejednakosti ostale duboko ukorenjene. Izgledalo je da je Zapad ušao u novo razdoblje. Ali, potom, osamdesetih godina 20. veka počeo je da se stiče utisak da se vraćamo na principe koji su vladali pre Drugog svetskog rata.

Centralna teza Piketija glasi da ne bi trebalo da nas navedeni zaključci začude. Naime, ponovno usvajanje ekonomskih i političkih shema iz „zlatnog doba“ moglo se očekivati imajući u vidu da Severna Amerika i Evropa funkcionišu po ustaljenim obrascima kapitalističkih društava. U kapitalističkoj ekonomiji, tvrdi Piketi, uobičajeno da se veliki deo bogatstva nasleđuje, te da raspodela prihoda bude krajnje nepravedna. Istovremeno, normalno je za plutokratsku elitu da iskoristi svoju političku moć da oblikuje ekonomiju na način koji će omogućiti njenim pripadnicima da dobiju najveći deo „kolača“. Takođe, očekivano je da ekonomski rast bude spor, budući da ubrzani rast, na koncu, zahteva „kreativnu destrukciju“, a ono što bi bilo uništeno u ovom slučaju bilo bi bogatstvo plutokrata.

Od objavljivanja knjige Piketovo gledište našlo se na udaru žestokih kritika. Većina zamerki su u najboljem slučaju, mediokritetske, tako da imam utisak da nisu u pitanju ozbiljna promišljanja angažovanih intelektualaca već da su motivisane političkom i ekonomskom moći plutokratije u usponu. Ali, iz takve kakofonije mogu se izdvojiti dve škole mišljenja koje nagoveštavaju da Piketi možda nije u pravu, a odnose se na uobičajene karakteristike kapitalističke ekonomije i pravac u kojem se ide kada je reč o nejednakosti. Najglasniji predstavnik prve grupe kritičara je Metju Ronglaj, diplomac Tehnološkog instituta Masačusets, iako njegovi stavovi sežu daleko u prošlost i mogu se pronaći, između ostalog, u studiji Džona Majnarda Kejnza iz 1919. pod nazivom „Ekonomske posledice mira“ i u delu istog autora objavljenom 1936. „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“. Rognlaj je saglasan sa Piketijem, kao što bi bio saglasan i Kejnz, da kapitalizam uglavnom iznedri klasu koja zgrće bogatstvo, što za posledicu ima nepravičnu raspodelu bogatstva. Ali, on ima različito mišljenje o narednom koraku. Ronglaj, naime, smatra da je uvećanje koncentracije kapitala do izvesne mere autokorektivno, budući da dovodi do smanjenja profita. Kao rezultat toga, uspostavlja se ekonomija sa relativno pravičnom raspodelom prihoda i politički sistem u kojem bogati imaju relativno malo glasa. Moj odgovor na takvo rezonovanje glasi „možda ste u pravu“.

Naistaknutiji predstavnik druge linije kritika jeste niko drugi do sam Piketi, ne zbog onoga što je napisao već zbog načina na koji se ponaša otkako je postao slavna ličnost i „javni“ intelektualac. Ilustracije radi, Piketijeva knjiga podstiče pasivni odgovor jer daje prikaz sila koje doprinose formiranju dominantne plutokratije kao veoma jakih, kojima se može suprotstaviti jedino vođenjem svetskih ratova i globalnih revolucija, ali, čak i tom slučaju, tvrdi, on izmene bi bile kratkog daha. Ali, Piketi se ne ponaša kao pasivni hroničar koji se pomirio sa nametnutom sudbinom, već kao da veruje da se može pružiti otpor silama o kojima piše. Ukoliko sagledamo ono što Piketi radi umesto onoga što piše postaje evidentno da on veruje da združenim snagama možemo da oblikujemo svoju sudbinu.

* Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju