Recidivi "arapskog proleća"

Imajući u vidu veliki razvojni potencijal i mladu radnu snagu, opravdano je pitanje zašto je situacija takva. Jedno od očiglednih objašnjenja glasi da, uprkos značajnom napretku u izgradnji stabilnih vlada, navedene države i dalje su suočene sa političkim rizicima od kojih strahuju privatni investitori. Ali, te investicije bile su umerene i pre „ustanaka“ iz 2011, u razdobljima „pojačanih opasnosti“. Dakle, ova priča uključuje i druge elemente, a osvrt na blisku ekonomsku istoriju pruža bolji uvid u probleme. Naime, tržišne ekonomije predstavljaju relativnu novost za Bliski istok i Severnu Ameriku, s obzirom na činjenicu da su uspostavljene tek tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada je model „dirigovanog“ ekonomskog rasta srušen pod teretom neefikasnosti i dugovanja. Ipak, za razliku od Latinske Amerike, ili istočne Evrope, arapske države liberalizovale su ekonomije bez liberalizacije politike, pa su autokrate, uz podršku zapadnih sila, ostale čvrsto na vlasti. U takvim okolnostima, čak i kada je zahvaljujući sprovođenju reformi devedesetih godina umnogome smanjena uloga države u vođenju ekonomije, politika je nastavila da oblikuje tržišta. Između ostalog, pojedine ekonomske privilegije osujetile su pojavu nezavisnih preduzetnika koji bi na kraju doveli u pitanje autokratsku kontrolu, a favorizovane kompanije bile su u stanju da steknu monopol nad liberalizovanim ekonomskim sektorima.

Ilustracije radi, u Egiptu su 32 kompanije, koje su bile u bliskoj vezi sa tadašnjim predsednikom Hosnijem Mubarakom, dobile više od 80 odsto kredita namenjenih privatnom sektoru i 2010. godine „prigrabili“ oko 60 odsto ukupnog profita ostvarenog u privatnom sektoru, iako su zapošljavale samo 11 odsto radne snage. Slična situacija vladala je i u Tunisu, gde su ljudi odani nekadašnjem predsedniku Zin-el Abidin Ben Aliju „ubrali“ 21 odsto profita u privatnom sektoru, mada je u njihovim kompanijama radilo samo jedan odsto radne snage Tunisa. Bez sumnje, takav sistem mogao je da proizvede skroman rast. Politička lojalnost nije se odrazila na ekonomsku efikasnost, dok su biznismeni odani autokratskim liderima uzaludno pokušavali da izgrade korporacije „svetske klase“. Primera radi, niko nije bio motivisan da unosi inovacije, ili da izdvaja dodatna sredstva za ulaganje. Rezultat je bio gubitak radnih mesta u formalnom sektoru, koji je retko zapošljavao više od 20 odsto radne snage. Imajući u vidu da su malobrojni dobri poslovi bili rezervisani za povlašćene grupe, rastao je broj obrazovanih mladih radnika koji nisu mogli da se zaposle. Intenziviranje društvenog nezadovoljstva išlo je u kombinaciji sa narastajućom represijom, a kako su političke opasnosti rasle oni koji su bili bliski autokratama tražili su veće povlastice. Na kraju, nemogućnost režima da kontrolišu i „ulicu“ i privatni sektor izrodila se u narodne proteste i političke revolucije.

Vlade koje su formirane posle „arapskog proleća“ nasledile su nedelotvoran sistem čiju su okosnicu predstavljali ranije postignuti dogovori. Između ostalog, neadekvatna zaštita svojinskih prava koči investicije i nema izgleda da će u skorije vreme biti uspostavljena pravična i dobro ukorenjena pravila, što je umnogome posledica sitne korupcije kojoj pribegava slabo plaćena birokratija i polarizovana politička sredina. Stoga, u sve četiri države rast stope zaposlenosti je ograničen. Unapređenje ekonomske situacije bez ugrožavanja interesa političkih lidera neće biti lak poduhvat, jer zahteva sveobuhvatne dogovore. Što se tiče Maroka i Tunisa, saglasje interesa između umerenih islamista i liberala predstavlja tračak nade. Ali, takva nada u ovom trenutku ne postoji u Egiptu i na drugim mestima u regionu.

Autor je predavač na Univerzitetu Harvard