Siromašni rasipnik

Hapšenje inspektora koji su trebali da sprovode poreske zakone u ovoj oblasti, samo je vrh ledenog brega, dok su ključni problemi faktički netaknuti: internet klađenjem ispumpavaju se milioni evra u inostranstvo, a regulativa potpuno neprimenjiva u životu. Kladionice su fizički pomerene nekoliko stotina metara daleko od škola, dok desetak procenata srednjoškolaca u Srbiji ima probleme sa zavisnošću od kockanja, koji bez ikakvih zakonskih ograničenja, mogu da upražnjavaju putem internet kladionica.

Oglašavanje internet kladionica spada u sferu potpunog apsurda, tako da su svojevremeno dnevnim listovima Blic i Danas, isti inspektori Uprave za igre na sreću naložili da sa svojih sajtova smesta uklone veb banere internet kladionice Bet et houm, dok mesecima nemaju primedbe na gigantske reklame iste kladionice koje se na udarnim mestima pored terena ili iza golova, vide na svim fudbalskim utakmicama reprezentacije Srbije, Partizana ili Zvezde. Preko 30 posto svih kladionica tokom prošle godine, napustilo je sistem poslovanja u poreskom sistemu, a obim usluga ostao je isti, upravo zbog toga što je jasno da poreski sistem nije jasan, da zakon otvara ogromne prostore za lična tumačenja državnih službenika, i da samim tim oni koji posluju po zakonu, postaju nekonkurentni na tržištu. Tako internet kladionica Bet at houm, koja ne sme da se reklamira na sajtu Danasa ili Blica, ali sme da se reklamira u prisustvu državnog vrha, u direktnom prenosu utakmice fudbalske reprezentacije Srbije koji se emituje na javnom servisu, državi Srbiji na ime poreza ne plaća ništa, niti ima bilo kakve troškove poslovanja svojstvene ostalim priređivačima igara na sreću u Srbiji. U Americi, internet klađenje je čak potpuno zabranjeno, zato što se smatra ispumpavanjem novca iz zemlje, bez poreskih prihoda za državu. Evropska zakonodavna praksa našla je formu koja garantuje jasan sistem poreza, ali i oglašavanja internet kladionica, tako da su upravo velike britanske kladionice među pet najvećih kompanija u Velikoj Britaniji, sa stotinama miliona funti godišnje koje idu u državni budžet i budžet za razvoj fudbala i sporta uopšte. U Srbiji takvih dilema nema, mi na papiru imamo zabranu oglašavanja internet klađenja, državni monopol u toj oblasti, i zakonsku regulativu koja to treba da sprovede, koja je na tehnološkom nivou devetnaestog veka, tako da ne čudi podatak da se mesečno iz Srbije ispumpa više od 400.000 evra, samo na ime internet klađenja, bez dinara poreskih prihoda za državu. Domaći priređivači igara na sreću, ako žele i sami da rade na internetu, to mogu u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj ili Malti, ali ne mogu u svojoj zemlji, zato što u Srbiji kao jedinoj zemlji regiona, jednostavno nema zakona koji bi tu oblast adekvatno regulisao.

Industrija igara na sreću širom sveta ima tendenciju da generiše prihode kao zabava, a ne kao izvor prihoda za život. Upravo zato, nikome nisu u interesu kompulzivni kockari koji sahranjuju sopstvene porodice i same sebe, klađenjem do samouništenja. Vladislav Slaj Stanković, iz kompanije Avala Gejming marketing sa sedištem u Atlantik Sitiju, ukazao je u svom izlaganju na konferenciji Danas konferens centra da ne samo država, već i sami priređivači igara na sreću u SAD, aktivno rade na „crnim listama“ ljudi kojima je zbog nemogućnosti da se kontrolišu, jednostavno zabranjeno igranje u kazinima. Ukratko, globalna industrija igara na sreću teži ka milionima korisnika koji se klade po malo, dok joj samo prave probleme hiljade njih koji prodaju sve što imaju da bi se kockali. Negativan publicitet skuplji je od bilo kakvog dobitka koji donose kompulzivni kockari. A samo kockanje, u celom prihodu industrije igara na sreću učestvuje sa samo 35 odsto, sve ostalo su hotelske usluge, zabavni programi, koncerti, i slične aktivnosti nevezane za igre na sreću. Upravo zato, Atlantik Siti, grad koji ima stanovnika koliko i Jagodina, kroz svojih 11 kazina propusti više od 40 miliona posetilaca godišnje, uz ukupni godišnji prihod od 3,6 milijardi dolara.

U Srbiji se, problemom kompulzivnih kockara u sopstvenoj režiji bave legalni priređivači igara na sreću, obučavajući sopstvene krupijee i osoblje da prepoznaju ljude koji se ne kontrolišu, dok se sama država, koju je teško ubediti da ubere porez, i po ovom pitanju ponaša kao da nije prisutna, i kao da je to problem koji će se sam od sebe rešiti. Tako se sivo tržište igara na sreću povećava, a Srbija vraća u vremena koja su u Americi drevna istorija, u vremena kada umesto ozbiljnih multinacionalnih korporacija, igre na sreću organizuje mafija. Proces izdavanja licenci za organizaciju igara na sreću u Srbiji je nešto uporedivo sa izdavanjem markice za prevoz, dobija se za najduže 15 dana, ko god da aplicira. U Americi, samo policijsko-finansijska provera da li neko ispunjava uslove za licencu generalnog menadžera kazina, traje najmanje šest meseci. Upravo zato, u Americi ili Velikoj Britaniji, ovim poslom se bave multinacionalne korporacije, koje žestoko pune državni budžet. U Srbiji, kao i u svim ostalim sferama društva, najgore prolaze oni koji se drže zakona, tako da ni oblast igara na sreću nije izuzetak.

Ipak, jako je teško objasniti zašto država koja ima tako duboke ekonomske probleme, tako galantno ignoriše mogućnosti ogromnih budžetskih prihoda. Nesrećni inspektori Uprave za igre na sreću, samo su sitne ribe u moru sveopšte razgradnje države i poreskog sistema, a njihov primer samo ilustruje koliko je Srbija kao društvo duboko bolesna. Umesto zakona koji važi za sve i budžeta koji se puni iz realnog poreskog sistema, Srbija ima dvosmislene zakone koji pogoduju samo korupciji, i vode i društvo i državu u propast. Zemlje u kojima je sistem vrednosti takav da se kockanje smatra porokom i vidom zarade u kome nema previše toga lepog i mudrog, našle su sistem da se od takve vrste zabave napravi izvor prihoda i za onaj deo stanovništva, koji u celoj toj industriji jednostavno ne želi da učestvuje. Tako ni mene, ni bilo kog drugog građanina Srbije koji poput mene, nikada nije učestvovao u igrama na sreću, na kraju uopšte ne treba da zanima ni loto, ni klađenje, ni bingo, ni rulet, ni problemi onih koji se tim poslom bave i od tog posla žive. Ono što svakoga, pa i građanina koji se nikada ne kocka, treba da zabrine, upravo je neverovatna lakoća kojom se rasipa državni novac i država Srbija pretvara u siromašnog rasipnika, koji nema za život, ali ga mrzi da se sagne i podigne novac koji stoji na ulici.