Šlauf na Titaniku

Pre svega, kako je uz nadzor Narodne banke Srbije isparilo pola milijarde evra novca iza Agro banke, i još važnije, da li je taj slučaj usamljen, ili nas nešto slično čeka i u sektoru životnog osiguranja? I može li se u slučaju takve afere u najvećoj domaćoj osiguravajućoj kući, desiti psihološki izazvana reakcija kod građana, koja bi mogla rezultirati ne samo kolapsom sektora životnog osiguranja i privatnih penzija, već i samog bankarskog sektora u Srbiji? Ne čudi što je rukovodstvo Narodne banke Srbije odlučilo da po svaku cenu izbegne učešće na konferenciji Danas konferens centra o ovoj temi, pošto je očigledno da nemaju odgovore na vrlo ozbiljna pitanja, koja se množe matematičkom progresijom. Ipak, to ne znači da će ignorisanje Narodne banke Srbije, rešiti bilo koji problem, i oterati neprijatna pitanja. Naprotiv.

Kriza javnog duga u Evropi žestoko je pogodila ne samo bankarski sektor, već i sektor osiguranja, a jedan od glavnih gubitnika grčke krize upravo su osiguravajuće kuće koje su morale da otpišu polovinu svojih potraživanja, pošto se investiranje u grčke državne obveznice ispostavilo kao izuzetno rizično. Ipak, uprkos svim negativnim faktorima krize u evro zoni, pokazalo se da je sistem privatnih penzija i životnog osiguranja, veoma stabilan i otporan na globalne trendove ekonomske krize, tim pre što postojeća kriza državnih penzionih sistema širom Evrope, indirektno gura milione ljudi da traže alternativna rešenja za svoju starost. Zato ne čudi što raste broj ljudi koji svoj novac radije daju privatnim penzionim fondovima i za životno osiguranje, pošto je već sada jasno da novac koji ide u doprinose za državne penzije, jednostavno neće stići do onih koji ga danas uplaćuju, već se koristi za plaćanje penzionera koji danas primaju penzije.

U Srbiji je ovaj sektor ostao u najmanju ruku polurazvijen, i generalno gledano nesposoban da bude ozbiljna alternativa državnom penzionom sistemu koji je na ivici kolapsa. Narodna banka Srbije i ministarstvo finansija Vlade Srbije, godinama su izbegavali suštinski iskorak u razvoju ovog sektora, status kvo je održavan do unedogled, tako da je sadašnji status takav da se umesto da generiše stotine miliona evra iz domaćih izvora iz sektora životnog osiguranja i privatnih penzija, država Srbija zadužuje u inostranstvu do nivoa koji se graniči sa bankrotom. Preduzeća masovno ne plaćaju ni obavezno državno penziono osiguranje, dok je plaćanje dodatnog privatnog penzionog osiguranja na nivou statističke greške. Sistem životnog osiguranja i privatnih penzija Srbije ostao je najnerazvijeniji u Evropi, dok postojeća kriza otvara sasvim nova pitanja.

Stanje na tržištu nekretnina, u kome caruju korupcija i prava paukova mreža parafiskalnih nameta, dodatno sužava manevarski prostor za održivo i nisko rizično investiranje privatnih penzionih fondova i fondova životnog osiguranja u poslovni prostor, šoping molove ili nešto slično. Tako nešto je potpuno uobičajeno za privatne penzione fondove i fondove životnog osiguranja u velikom broju evropskih država, ali je to u zemlju čuda kakva je Srbija, jako teško izvodljivo. Naprotiv, postojeće investicije u poslovne zgrade na Novom Beogradu, koje su realizovale dve velike međunarodne osiguravajuće kompanije, upale su u makaze pada cena zakupa, pada broja zakupaca i nekontrolisane inflacije parafiskalnih nameta na Novom Beogradu, tako da u doglednoj budućnosti nikome neće pasti na pamet da gradi bilo šta slično.

Posebnu priču predstavlja slučaj državnog penzionog sistema u Srbiji, koji je faktički uništen odlukom tadašnjeg, a verovatno i budućeg ministra finansija, da ukine SDK i nadzor uplate doprinosa za PIO izmesti u poslovne banke. Osam godina nakon tog fatalnog poteza, fond PIO se nalazi u situaciji da predstavlja sistem koji više liči na Titanik, nego na dugoročno održiv sistem koji treba da decenijama garantuje redovnu isplatu penzija. Očerupana mu je imovina koju godinama bez uspeha sudski pokušava da vrati, nema nikakve zakonske mehanizme da obezbedi naplatu svojih izvornih prihoda kroz doprinose za PIO, dok je ukupni broj ljudi koji legalno rade i plaćaju doprinose na istorijskom minimumu, a broj penzionera raste matematičkom progresijom. Umesto da bude makar čamac za spasavanje, sektor životnog osiguranja i privatnih penzija u Srbiji ostao je najnerazvijeniji u Evropi i više liči na malo veći šlauf, nego na bilo kakav sistem koji pravi realnu razliku i predstavlja bilo kakvo rešenje ozbiljne krize penzionog sistema u Srbiji. I sada još samo ostaje da i taj šlauf probuše varnice izazvane proneverom u Agro banci, i da propast finansijskog sistema u Srbiji bude kompletna i neopoziva.

Upravo zato, lako će Narodna banka Srbije sa Danas konferens centrom. Mnogo teže će ići sa lavinom pitanja koje rađa činjenica da imamo smrtonosnu kombinaciju najugroženijeg državnog penzionog sistema i najnerazvijenijeg privatnog sistema penzija i životnog osiguranja u Evropi. Poslednja rekonstrukcija Vlade Srbije, počistila je ministarstvo finansija od svih kadrova koji su iole pokušavali da podrže razvoj ovog sektora u Srbiji. Čak i sada, nakon dvomesečnog mrcvarenja oko formiranja Vlade, niko ne planira da makar razmisli o tome da iskoristi te unutrašnje investicione izvore, već se uveliko spremaju nova strana zaduženja. Već sada, dok nova Vlada nije formirana, govori se o milijardama evra koje treba stvoriti do kraja godine, o kolapsu državnog budžeta, o stranom dugu i sličnim strahotama.

Postavlja se pitanje, ako se od izborne noći 6.maja znalo da se hoće premijersko mesto po svaku cenu, koji interes stoji iza dvomesečnog odlaganja formiranja Vlade, kada se zna da se svakog dana stvarao gubitak meren desetinama miliona evra? Čak se stiče utisak da je samo formiranje Vlade namerno prolongirano da bi se ionako loša situacija dovela do stanja kolapsa, kako bi se u atmosferi panike i straha od totalnog bankrota države, lakše progutalo unapred dogovoreno poklanjanje Telekoma i EPS-a već viđenom kupcu, ali i drastično kresanje plata i penzija. Koliko je taj utisak osnovan, a koliko je teorija zavere, pokazaće prve nedelje i meseci rada nove Vlade. Vlade koja će ili naći načina da iz realnih izvora obezbedi sredstva za funkcionisanje države ili će u pola cene prodati poslednje ostatke državne imovine , poslednju porodičnu srebrninu, poslednje resurse koji Srbiju čine nezavisnom državom. Upravo zato, životno važno je naći odgovore na pitanje ko je kriv za srpski penzioni Titanik, i ko je kriv što umesto čamaca za spasavanje, Srbija ima samo jedan malo veći privatni šlauf, sam po sebi nedovoljan da reši bilo koji problem. Bez tih odgovora, bilo koja vlast i bilo koja Vlada u Srbiji, uskoro neće imati previše smisla.