Tesna koža

„Koju god ti bitangu dovedem, ona avanzuje“; „Lopovi i droce napreduju, a ja sam i dalje mlađi referent“; „Ordever-Lepa Brena za četiri osobe“; „Neću ja da budem lep zbog sebe, već zbog preduzeće“. Ovo su samo neke od veoma šaljivih, ali u suštini, istorijski gledano, zloslutnih rečenica, koje su najavljivale neminovni ekonomski slom stotina državnih preduzeća u Srbiji. Tako se Srbija i dan danas smeje nečemu nad čim bi pre trebala da plače, a najavljena seča troškova javnih preduzeća u Srbiji koja nas čeka u 2015. godini, kao i neminovna likvidacija stotina državnih kompanija koje su punu deceniju u stečaju, samo je logičan epilog ekonomskog modela opisanog u Tesnoj koži davne 1982. godine, a koji traje i dan danas. Tako se i nedavna smrt Nikole Simića, koji je kroz lik Dimitrija Pantića genijalno oslikao uzaludni pokušaj generacija ljudi u Srbiji da zaustave razne Šojiće, nekako sudbinski poklopila sa konačnom likvidacijom stotina državnih preduzeća koja su punu deceniju vegetirala u stečaju,tako da sada nekako nikome više ništa nije smešno.

Ono malo državnih preduzeća koje je preteklo nakon raznih Šojića, Popara, Kurčubića i sličnih, nalazi se u veoma nezavidnom položaju, i to bez obzira na to da li su profitabilni ili ne. Politikom lažne socijalne odgovornosti, cena struje je decenijama držana ispod minimuma osnovne reprodukcije, tako da je EPS umesto profitabilnog preduzeća koje je jedan od najvećih izvoznika struje u Evropi, pretvoren u bolesnika u dugovima, koji pune tri decenije nije izgradio ni jedno ozbiljno energetsko postrojenje. Srbija gas je umesto ključnog energetskog resursa Srbije, postao Trojanski konj za uvođenje Srbije u energetsko i dužničko ropstvo. Galenika je umesto regionalnog lidera u proizvodnji lekova, postala ispražnjena ljuštura koju su iznutra oglodali partijski kadrovi, takvim žarom i uspehom, da bi se i Srećko Šojić zaprepastio. I tako unedogled, iz Vlade u Vladu, od Šojića do Šojića, iz socijalizma u demokratiju, iz šupljeg u prazno, pune tri decenije Srbija je jela sopstvenu supstancu i sada se sudara sa zidom realnosti, da praktično može da nabroji na prste jedne ruke državna preduzeća koja nešto vrede i koja imaju bilo kakvu perspektivu.

Međutim, čak i za ta profitabilna preduzeća, problemi tek počinju, pošto je u međuvremenu, dok je Srbija gledala u sopstveni pupak, i trošila dragoceno vreme, ostatak sveta grabio napred koracima od sedam milja, tako da je na praktično svakom polju iznikla izuzetno snažna konkurencija sa ogromnim resursima i velikom podrškom moćnih država iz kojih te kompanije dolaze. Tako norveška kompanija Telenor sa 100 posto vlasništva države Norveške, na tržištu Srbije posluje normalno, nema na svom vratu večno gladnu Crvenu zvezdu, nema na svom vratu stotine politički zaposlenih ljudi, niti potrebu da ogroman deo svojih prihoda usmerava na gašenje budžetskih požara sopstvene države. Zato i ne čudi najava privatizacije Telekoma Srbija u 2015.godini, pošto očigledno postaje nemoguće pratiti ritam trke koju diktiraju konkurentske multinacionalne kompanije koje iza sebe imaju ogromnu logistiku i novac. Ipak, ni tu mukama nije kraj, tako da Telekom Srbija u godinu prodaje ulazi sa teretom masovnog bojkota navijača Partizana, koji je počeo nakon poslednje razmene udaraca na liniji Telekom Srbija-Partizan i konstatacije da je ove sezone potpuno ukinut budžet za sve klubove SD Partizan i praktično 100 posto sportskog budžeta Telekoma usmereno ka Zvezdi. Takvu vrstu tereta nemaju ni Telenor, ni VIP, i upravo zato postaje jasno koliko je čak i u profitabilnim državnim preduzećima pitanje milionskih sponzorstava sa nejasnom svrhom postalo možda i najveći problem održivosti njihovog poslovanja. Slično stanje je i u Dunav osiguranju, koji takođe trči trku sa ogromnom konkurencijom privatnih osiguravajućih kompanija, a odliva ogroman novac na razne veoma problematične političke izdatke i sponzorstva. Kada je reč o Poštama Srbije, tu je konkurenciju teško i nabrojati, od velikih globalnih giganata poput DHL ili UPS koji konkurišu u poštanskom sektoru, preko mreže stranih poslovnih banaka koji konkurišu u sferi platnog prometa, do svemoćnog SBB-a, koji poput buldožera ubrzano krči put ka potpunom monopolu na tržištu kablovske televizije.

Zato je prilikom donošenja budžeta za 2015.godinu jako važno definisati gde prestaje racionalna ušteda u javnim preduzećima, a gde se ta ušteda pretvara u indirektnu podršku konkurenciji iz privatnog sektora. Pošto ako SBB troši milione na marketing i po modelu tepih bombardovanja širi svoj marketinški i medijski uticaj u godini digitalizacije u Srbiji, sasvim je jasno da budžet za promociju Pošta net usluga za kablovsku digitalnu televiziju i internet ne može biti na nivou statističke greške. Pošto bi jedna od direktnih posledica takve „uštede“ mogao biti potpuni gubitak ogromne većine postojećih korisnika koji milionima evra godišnje pune budžet Pošte Srbije. Isto je i sa poštanskim servisima poput Post Ekspresa, gde se stotine različitih kurirskih službi različite veličine i moći, uguralo na tržište poštanskih usluga koje je do pre samo pet godina izgledalo kao potpuni monopol Pošte Srbije, a sada predstavlja pravu džunglu lojalne i nelojalne konkurencije. Ukoliko država neselektivno bude štedela, jedna od posledica mogla bi biti i pretvaranje i ono malo profitabilnih preduzeća, poput Pošta Srbije, u gubitaše, makar i zbog činjenice da još uvek nije izmišljena krava koja ne pase travu, a daje mleko, pa samim tim ne može da postoji državna kompanija koja vezanih nogu može da trči trku sa multinacionalnim korporativnim Juseinom Boltom. Naravno, bilo kakvo definisanje budžeta mora biti isključivo u svrhu širenja poslovanja i podizanja kvaliteta usluga, a nikako kloniranje modela suludog državnog sponzorisanja koje umesto da jača, praktično slabi tržišnu poziciju javnih preduzeća na tržištu Srbije.

Upravo zato, teško je oteti se utisku da je najavljena implementacija aranžmana Srbije sa MMF, kao i donošenje novog budžeta za 2015.godinu, poslednji voz koji Srbija nema pravo da propusti. Hoće li Srbija tu šansu iskoristiti, ili će višedecenijski korporativni model Srećka Šojića dokusuriti i ono malo državnih preduzeća koja su nekako uspela da mu odole, ostaje da se vidi.