Uvek je lakše ispričati priču ako si autsajder

Koristeći svoj glas autsajdera u Berlinu, ona nam predstavlja priču još jednog autsajdera, Andreasa Šnajdera i njegove jedinstvene vizije analognog sveta. Nasuprot ubrzanom razvoju digitalne revolucije, Andreas se svom snagom trudi da analogni pristup održi u životu, i posvećuje svoje vreme povezivanju elektronskih muzičara i srodnih izumitelja. Upoznaćemo „male“ proizvođače, ljudska bića koja stoje iza mašina, vrlo često usamljene individue sa naizgled nemogućom idejom, koji koristeći se kontrolom napona i frekvencija kako bi uneli dušu u mašine. Sve raširenije korišćenje softvera sa jedne strane donosi finansijsku pretnju svima onima uključenim u proizvodnju hardvera/analognih instrumenata, ali i sve veći fetišizam koji analogni instrumenti, često ručno napravljeni, izazivaju kod mušterija – kako muzičara koji veruju u analogni zvuk, tako i kolekcionara kojima je sam dizajn objekta često dovoljan izvor uživanja. Film će biti prikazan u okviru Dis-patcha u Jugoslovenskoj kinoteci u nedelju uveče. U ovom ekskluzivnom intervjuu, Nijam Ahern otkriva kako je došlo do toga da napravi ovaj interesantan film i šta ju je privuklo prodavnici SchneidersBuero.

– Potpuno sam odlepila kada sam prvi put posetila SchneiderBuero. Osećala sam se kao da sam u sceni kancelarije iz filma „Being John Malkovich“, nisam mogla da shvatim to mesto uopšte. Takođe, tamo sam bila pod šifrom ži d (žene i devojke), pa sam se u startu osetila pomalo odbačenom. Odmah sam primetila koliko je vlasnik prodavnice Andreas Šnajder šarmantan i interesantan, i kako me je naveo da poželim da se upoznam sa svim tim instrumentima, a da pre toga uopšte nisam bila zainteresovana. Njegov entuzijazam je bio toliko zarazan.

Ispričao mi je i nekoliko anegdota o izumiteljima-proizvođačima (sintisajzera i druge opreme) i pomislila sam – hej, pa tamo negde nalaze se pravi ljudi iza svih tih bipova i signala.

Vraćala sam se ideji snimanja dokumentarca o prodavnici nekoliko puta pre nego što sam je saopštila Andreasu. Osetila sam da se ceo jedan svet nalazi u toj prodavnici, svet koji bi publika mogla da otkrije kroz medij kao što je je dokumentarni film.

Da li ste primetili neke razlike u toku razgovora sa izumiteljima-proizvođačima (stvaralaca) i muzičara (korisnika)?

– Primetila sam da se oni međusobno gledaju kao da su druge vrste, ali sam posle zaključila kako su zapravo potpuno isti. Diter Dofer se bunio protiv želja svog oca, koji je od njega očekivao da postane inženjer u Siemensu ili šta već, paralelan je sa hrabrošću muzičara da se okrene trnovitom putu ka tako drugačijem načinu života. Način rada Vovea Cvejmana meni deluje kao pisanje pesama – sa jedne strane, nekad ideja može nastati veoma brzo, ali se sa druge strane dugotrajan rad koji bi doveo završni proizvod do perfekcije pretvara u pravo mučenje.

Većina muzičara je u filmu odala veliko poštovanje stvaralačkom geniju izumitelja instrumenata, dok su oni sa skromnošću primili k znanju koliko je čudesne/fenomenalne muzike nastalo uz pomoćnjihovih sprava.

Spominjali ste da ti je Vaša pozicija u Berlinu omogućila autsajderski pogled na stvar u razgovoru sa akterima filma. Koliko je to bilo važno za sam film?

– Mislim da je uvek lakše ispričati neku priču ako si pomalo autsajder. Ja jesam stranac u Berlinu, i to je prvenstveni razlog zbog koga je ScneidersBuero kao mesto, filozofija i vizija imao toliki uticaj na mene.

Kada odrasteš uz nešto, ne možeš da sagledaš njegov karakter onako jasno kao što možeš ako dolaziš spolja. Uz to, ja sam i autsajder što se tiče poznavanja sve te opreme – mada volim da mislim kako znam neke stvari, pogotovo sada posle snimanja filma. Daleko sam od pravog korisnika bilo koje od tih mašina i mislim da je to doprinelo tome da priča u filmu ostane fokusirana na ljudski aspekt. Totally Wired nije uputstvo za korišćenje analognih instrumenata – tome danas služi YouTube. Ovo je priča o kreativnosti, individualizmu i viziji, a ne traktat o lepoti LFO (nisko frekventnog oscilatora)!

Hteli ste da ukažete i kako je film posvećen veri onih koji se bave analognim instrumentima, bilo da ih stvaraju ili koriste?

– Dok sam snimala film osetila sam paralelu između onoga šta ja radim i onoga što izumitelji i muzičari rade. Praviti nešto što će možda kupiti samo njih troje, nešto što niko ozbiljan ne bi poželeo da dotakne, nešto što te ne može učiniti ni bogatim ni poznatim, ali te može učiniti srećnim. Kada se radi o bilo kakvoj produkciji na margini tržišta, profit se meri po drugačijem sistemu vrednosti. Ponekad je jedino što može da te podrži da nastaviš upravo vera u ono što radiš, kao i to da će neko negde to da ceni.

To je filozofija koju ja delim sa likovima iz filma, i za koju se nadam će ohrabriti bilo koga ko bi želeo da stvara bilo šta da to zaista i uradi.

Koliko je bio bitan i edukativni aspekt filma? Pokazali ste svim onim mladim muzičarima koji koriste samo softver, kako „stvarno“ rade i izgledaju mašine kakve oni samo vide na ekranu…

– Zapravo, u početku nije bilo zacrtano da se otvara ta polemika o analognom protiv softvera i dugmićima protiv miša. Naravno, zbog potpuno analognog asortimana ScheniderBueroa, toj temi je bilo suđeno da se pojavi kad tad, i to se tokom snimanja dešavalo više puta. Mislim da postoje veoma dobri argumenti i za i protiv, a ja sam pokušala da u filmu predstavim nekakav balans među svim tim različitim stavovima. Na kraju, na muzičarima ostaje da sami da odluče kojim će putem krenuti i šta im najbolje obavlja posao. Da li je to digitalno ili analogno, ili digilogno – to je potpuno na njima. Ali – jedan sat sa Andreasom Schneiderom bi im sigurno pomogao da se odluče!

Kako će se film distribuirati? Da li će fokus biti na muzičkim ili filmskim festivalima? I da li će biti distribuiran i DVD?

– Distribucija filma će biti ista onakva kakva je distribucija svih posebnih proizvoda namenjenim posebnim kupcima – na Internetu! Sama ću izdati DVD i format za download, a prodavaće se na Amazon.com. DVD kopije će moći da se kupe samo u SchneiderBuerou i sličnim „prijateljskim“ prodavnicama. Publika ovog filma živi na Internetu, i nadam se da će i mene (i moj film) tamo da nađe.

Radila sam na televiziji mnogo godina, gde je sistem ponude (programa) baziran na principu rasipanja što više mrvica hrane u nadi da će se što više riba upecati. Taj sistem dovodi to toga da vremenom hrana postaje neukusna, a ribama je sve dosadnije. Moj sistem je drugačiji – ja imam malo hrane, za koju se nadam da je ukusna – i bila bih srećna kada bi se i nekoliko riba zainteresovalo i doplivalo da se upoznamo. Drago mi je da će Totally Wired imati premijeru na Dis-patchu, i planiram da ga prikazujem na drugim festivalima takvog stila i kalibra.

Da li se film na neki način oslanja na Vašu prethodnu filmsku karijeru, ili je na neki način potpuno novo poglavlje?

– I jedno i drugo. Oduvek sam volela da snimam sama, što ima i prednosti i mane. Uvidela sam i da tako postoji dosta nedostataka kao tehnici. Iskustvo tokom rada na televiziji me je naučilo da rad sa velikom produkcijom odnosi puno od kreativnog procesa. Još tada smo radila sa DV tehnikom, pa je vremenom postala konstanta u mom radu, uključujući i moj prvi TV dokumentarac. Htela sam da vidim da li bih mogla da primenim taj stari način rada i na potpuno sopstvenom filmu. Zbog toga ovo i jeste jedno novo poglavlje – shvatila sam da mogu sama da snimim ceo film. Ipak, nisam uradila sama baš sve – moja fenomenalna montažerka Therese Dalton čini 50 odsto ove produkcije, a odličan montažer je veliki faktor uspeha ovakvog produkcionog modela.

Imate li većplanove za sledeći film, da li će to biti još jedan muzički dokumentarac ili nešto potpuno drugo?

– Nadam se da ću odmah početi rad na sledećem filmu. Važno je iskoristiti trenutak, i primeniti odmah sve ono sveže naučeno. Ne neko vreme ostaću u domenu ovakvih posebnih „opskurnih“ muzičkih dokumentaraca. Nekoliko priča mi se mota po glavi: od teme žena u elektronskoj muzici, preko snimanja celog procesa nastanka jednog sintisajzera, od razvoja ideje do konačnog proizvoda. A možda i o circuit-bendingu – ja sam skroz u tom fazonu. Ali kao autsajder naravno!