Albanski Memorandum

Uprkos drugačijim okolnostima u kojima je Platforma napisana i objavljena, njen opšti ton i retorika veoma podsećaju na Memorandum. Već uvodni deo kod oba teksta jasno pokazuje motive i ciljeve autora: to je dokument koji otkriva istinu o prošlosti, analizira sadašnjost i daje rešenja za budućnost. Ova struktura neizbežno priziva u sećanje najvažniji manifest albanskog nacionalnog pokreta, knjigu pod naslovom <I>Albanija kakva je bila, kakva jeste i kakva će biti<I>. Knjigu je napisao Sami Frašeri (Sami Frasheri), a objavljena je anonimno 1989. godine. Iako čitav vek stoji između Samijeve knjige i Platforme, očigledno je da su autori i dalje pod uticajem istovetnih ideja, kao i da ih vodi ista svest o neophodnosti da se hitno pomogne ugroženoj naciji. Ipak, postoji izvesno pomeranje u naglasku. Za Samija, Albanija je geografska datost, koja uključuje određene teritorije koje potpuno ili delimično naseljavaju Albanci, ali kao politički entitet tek treba da se formira. Za autore Platforme, Albanija jeste politički entitet, ali ozbiljno hendikepiran činjenicom da skoro polovina nacije živi izvan granica matične države. Sami je, dakle, zamišljao državu i davao predloge za njenu organizaciju, a autori Platforme su ponudili rešenja za dalje usavršavanje projekta. Njihova prva briga nije dokazivanje da albanska nacija postoji, kao što je to bio slučaj kod Samija, nego pružanje istorijskih i drugih argumenata u prilog pravu na samoopredeljenje i suverenitet. Sami je jedan od očeva nacije, autori Platforme žele da se predstave kao njeni zabrinuti sinovi.

Vreme nastanka dokumenta je odlučujuće. Godine 1998. situacija na Kosovu i sudbina tamošnjih Albanaca u centru su pažnje autora. Ipak, kao i u slučaju Memoranduma SANU, čini se da je kosovo samo prolog za razmatranje sudbine čitave nacije. Za razliku od svojih srpskih kolega, albanski autori počinje istorijom. Začetke albanskog nacionalnog pokreta iz doba „osmanske okupacije“, pozicioniraju kao gotovo istovremene sa srpskim i grčkim nacionalnim programima, <I>Načertanijem<I> i <I>Velikom idejom<I> (Megali Idea). Važno je uočiti to isticanje hronologije pojavljivanja nacionalnih programa, jer se ona suprotstavlja često iznuđenoj tezi da albanski nacionalizam dolazi kasno u odnosu na ostale balkanske nacionalne programe. Kao podrška ovakvom stavu, navode se citati nekoliko evropskih putopisaca tog doba, koje autori Platforme tretiraju kao po definiciji objektivne. Opisujući zemlje nastanjene albanskim življem, oni Albance nazivaju „potomcima starih Ilira“ koji u ovim zemljama „borave još od pradavnih vremena“ (Platforma, 1998, 6). Na ovakvoj osnovi autori Platforme iscrtavaju jasne granice takozvanog geografskog prostora koji naseljavaju Albanci. Granica ide južno od Niša prema Leskovcu i Vranju, onda prema Kumanovu, Prilepu i Bitolju, skreće na zapad prema Janjini i završava se u Prevezi. Treba napomenuti da autori koriste isključivo albanske oblike ovih imena, na primer Shkup a ne Skoplje, Manastir a ne Bitola, Janina a ne Ioannina. Ova tendencija se naročito pokazuje u upotrebi oblika Kosova a ne Kosovo u čitavom dokumentu. Tu nije reč samo o semantičkom, već pre svega o političkom izboru, jer se isti oblik upotrebljava i u engleskom prevodu Platforme. Uzgred, ovo dobro korespondira sa upotrebom oblika „Kosovo i Metohija“ u engleskom prevodu Memoranduma SANU.

Autori Platforme uvažavaju činjenicu da na ovoj teritoriji istorijski nisu živeli samo Albanci, ali prateći liniju zvanične istoriografije u komunističkoj Albaniji posle Drugog svetskog rata naglašavaju da su nealbanske zajednice bile tek „manjinska ostrva na otvorenom albanskom moru“. U dokumentu se ponavlja centralna ideja političkog programa albanskog nacionalnog pokreta iz devetnaestog veka, uključivanje četiri osmanska vilajeta – Kosova, Iskodra, Manastir i Yania – sa pretežno albanskim stanovništvom u jedan, autonomni Albanski vilajet. Ali autori odlaze dalje u svojoj interpretaciji, povezujući teritoriju kosovskog vilajeta sa ilirskom provincijom Dardanijom, u janjinski vilajet sa Epirom. Tako se uspostavlja linija ilirsko-albanskog kontinuiteta na ovim teritorijama, što političke planove Srba i Grka i njihovo polaganje istorijskog prava na ove zemlje čini besmislenim.

Već iz prvih redova postaje očigledno da Platforma rekapitalizuje osnovne linije zvanične albanske istoriografije o prelazu devetnaestog u dvadeseti vek i da se polemički postavlja prema tvrdnjama i/ili interpretacijama dominantnim u srpskoj i grčkoj istoriografiji. Neki od autora Platforme, neimenovani, bili su upravo oni istoričari koji su pokretali te polemike i u njima učestvovali, različitim kanalima i na različite načine. Ali još je značajnija činjenica da su „srpski“ i „grčki“ protivnici takođe bezimeni, svrstani u jednu kategoriju, homogenizovani kao „drugi“, kao oni koji poriču „naša prava“. U ovom smislu Platforma ponovo pokazuje izuzetnu sličnost sa logikom koja stoji iza Memoranduma SANU.

Tako je, prema autorima Platforme, srpska ekspanzija prema Kosovu i severnoj Albaniji bila rezultat imperijalističkog zahteva da se izbije na Jadransko more. Poreklo takvih težnji oni nalaze još u <I>Načertaniju<I>, ali ne citiraju nijedan odlomak iz tog dokumenta. Umesto toga, oni označavaju kao neistinite tvrdnje „beogradskih nacionalističkih krugova“ koji poriču ilirsko poreklo Albanaca da bi time porekli i prisustvo i autohtonost Albanaca na Kosovu. Dalje, autori označavaju Veliku seobu Srba 1689/1690. kao istorijsku izmišljotinu. Nazivaju apsurdnim srpske tvrdnje da su albanski muslimani u pokrajini sarađivali sa osmanskim vlastima ili namerno uništavali srpske manastire. Istina je upravo suprotna, naglašavaju oni, albanske porodice su istorijski bile čuvari srpskih manastira. Nasuprot tome, zaključuju autori, srpski srednjovekovni vladari koji su „okupirali Kosovo“ uništili su svaki spomenik drevne albanske kulture i religije.

Kosovo je uvek bilo centar albanskog otpora Turcima, nastavljaju autori. Navode katoličkog nadbiskupa Pjetera Bogdanija kao organizatora ustanka iz 1689. godine, ali odmah dodaju da se nisu samo katolici borili protiv Turaka, već i muslimani, kao što je bio slučaj u ustanku iz 1844. godine, koji je predvodio Derviš Cara (Dervish Cara). Kosovo je postalo centar albanskog nacionalnog pokreta za vreme Prizrenske lige i takav status je zadržalo sve do opšteg ustanka 1912. godine, koji je direktno postavio scenu za izbijanje Prvog balkanskog rata. Autori Platforme ističu da su se među delegatima koji su se 28. novembra 1912. godine okupili u Valoni (Vlori) i proglasili nezavisnost Albanije nalazili predstavnici svih regiona u kojima žive Albanci, „uključujući Kosovo, Makedoniju i Čameriju“. Oslabljeni stalnim ustancima, Albanci nisu bili u stanju da zaustave napredovanje srpskih i grčkih armija, prema Kosovu, odnosno Čameriji i južnoj Albaniji. Bez ikakve sumnje, naglašavaju autori, odluke sa konferencije velikih sila u Londonu 1913. predstavljaju veliku traumu za Albance, pošto su Kosovo, delovi Makedonije i Čamerije ostali izvan novonastale albanske države. Ove odluke autori nazivaju velikim nepravdom prema „drevnoj naciji, koja je preživela brojne i neprekidne istorijske bure“. Te odluke su dovele do masovnih proterivanja i prisilnih migracija Albanaca s Kosova i iz Makedonije u Tursku, dok simbolični kraj ove duge linije patnji i represije predstavlja „biblijski egzodus Čama“ na kraju Drugog svetskog rata.

U Drugom svetskom ratu Albaniju su okupirali italijanski fašisti a zatim i nemački nacisti, tako da ujedinjenje Kosova sa Albanijom nije ni bilo moguće. U stvari, tvrde autori, teritorije naseljene Albancima bile su podeljene između Italije, Nemačke i Bugarske. Oni se slažu da su novi okupatorski režimi za kosovske Albance značili oslobođenje od „genocidne srpke vladavine i beogradskog gušenja albanskih nacionalnih prava“. Ali to ne znači da su Albanci bili saradnici fašističkih i nacističkih okupatora. Upravo suprotno, naglašavaju autori, antifašističke snage su brojale više od 70.000 ljudi u Albaniji i oko 50.000 na Kosovu. To dokazuje da su bez osnova optužbe da je Albanija 1940. godine ratovala protiv Grčke. Shodno tome, deportacija Čama iz Grčke bila je, prema njima, nelegitiman i nasilan čin. „Čamsko pitanje je još uvek otvoreno i zahteva rešenje“, zaključuju autori.

Ipak, autori Platforme su pre svega fokusirani na Kosovo. Prvo objašnjavaju albansku poziciju u komunističkoj Jugoslaviji. Krajem Drugog svetskog rata odigrao se jedan od ključnih događaja, konferencija u Bujanu 1. januara 1944. godine. Albanski predstavnici iz svih krajeva Kosova su tada odlučili da će po završetku rata stanovništvo Kosova imati pravo da bira, u skladu s pravom na samoopredeljenje. Takođe su izrazili volju za ujedinjenje sa Albanijom. Ali, pošto se rat završio, novopostavljene „srpske vlasti“ su odbacile Rezoluciju iz Bujana i Kosovo je ostalo u Srbiji. Albanci u novoj Jugoslaviji nisu dobili svoju republiku, iako su bili dvostruko brojniji od Makedonaca i šest puta brojniji od Crnogoraca. Tako se nejednak položaj Albanaca iz predratne Jugoslavije nastavio i posle Drugog svetskog rata.

Sada se autori Platforme još jednom okreću polemikama sa srpskom istoriografijom, koje su se već više puta pojavljivale u publikacijama Albanske akademije nauka. Odbacuju teoriju prema kojoj se Albanci masovno doseljavaju na Kosovo tek posle 1689/90. i ističu albansku autohtonost u ovoj regiji, a osnova te tvrdnje je direktna veza između Dardanaca, ilirskog plemena za koje se zna da je naseljavalo Kosovo, i savremenih Albanaca. Dodaju da Kosovo nikako nije moglo da bude kolevka srpske srednjovekovne države jer je njena ekspanzija prema jugu počela tek krajem dvanaestog veka. Albanci su oduvek bili prisutni na Kosovu, što dokazuju i prezimena sa albanskim korenom i slovenskim sufiksom. Kako svedoče brojni izvori, Albanci su bili većina na Kosovu i pre „takozvane velike seobe Srba“ iz ovih krajeva 1689. godine. Zato su „tvrdnje srpske vlade o njihovom istorijskom pravu na Kosovo potpuno neosnovane (…) Kosovo je uvek bilo i uvek će biti organski deo albanske nacije“.

Ova izjava otvara prostor za raspravu o položaju Albanaca u komunističkoj Jugoslaviji. Autori tvrde da su se teritorije naseljene albanskim stanovništvom, to jest nekadašnji Kosovski vilajet, u Jugoslaviji suočile sa daljim usitnjavanjem, što oni nazivaju „trećom velikom podelom“. Južni deo je dodeljen Republici Makedoniji, doline Medveđe, Bujanovca i Preševa su prisajedinjene Republici Srbiji, dok je severni deo otišao Republici Crnoj Gori. Prema njihovom mišljenju, Albanci su u Jugoslaviji i naročito na Kosovu živeli u užasnim uslovima. Samo tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, „zbog srpske genocidne politike ubijeno je više od 50.000 ljudi, a oko 300.000 je bilo prisiljeno da napusti Jugoslaviju“.

Jugoslovenski ustav iz 1974. godine doneo je izvesna poboljšanja u oblastima obrazovanja i kulture, ali je takođe i potvrdio razdvojenost teritorija koje naseljava albansko stanovništvo, tako da se status Albanaca nije zaista promenio. Ovo je dovelo do demonstracija 1981. godine, koje su ugušene tenkovima. A kada je autonomija Kosova poništena 1989. godine, što je bilo protivno pokrajinskom i federalnom ustavu, teror se rasplamsao. Albanci su masovno gubili poslove, škole su zatvarane, a hapšenja, proterivanja i ubistva postali su svakodnevna realnost. Proglašenje Republike Kosovo 7. septembra 1990. godine bilo je završetak onih tendencija i aspiracija već izrečenih ka konferenciji u Bujanovcu, i kasnije tokom masovnih demonstracija 1968. i 1981. godine. Uprkos činjenici da je bio ograničen samo na Kosovo i nije se odnosio na „sve etnički albanske zemlje koje skapavaju pod jugoslovenskim jarmom“, ovaj čin, navode autori predstavlja korak napred prema ostvarenju najvažnijeg cilja albanskog nacionalnog pokreta.

Ni Badinterova komisija niti Mirovna konferencija o Jugoslaviji nisu Albancima priznale pravo na samoopredeljenje, nastavljaju autori, iako oni čine 90 odsto kosovskog stanovništva. Suočavajući se sa represijom, ako ne i otvorenim terorom, Albanci su se masovno uključivali u pokret koji je pokušavao da probleme u pokrajini rešava isključivo mirnim putem. Beogradske vlasti su odbacile albanske zahteve, što je uz nesposobnost međunarodne zajednice dovelo do izbijanja oružanog sukoba i do jačanja Oslobodilačke vojske Kosova. Autori se ne bave samom OVK u značajnijoj meri, jer je u vreme nastanka Platforme ova organizacija još uvek bila obavljena velom tajne i misterije, već apeluju na velike sile da obrate pažnju na činjenicu da kosovska kriza ima duboke istorijske, ekonomske, socijalne i kulturne korene. Ali, pre svega: „ovo je pitanje nepravedno podeljene nacije“.

Istorijski i politički kontekst na kraju dvadesetog veka mnogo je složeniji od onog u kojem se albansko nacionalno pitanje pojavilo, zaključuju autori. Onda su sve zemlje naseljene Albancima bile deo Osmanskog carstva, danas su podeljene između pet država, što znači da bi ostvarenje cilja predaka iz nacionalnog pokreta podrazumevalo promenu granica četiri međunarodno priznate nacionalne države na Balkanu. Uz dozu gorkog realizma, autori primećuju da je teško postići takav razvoj događaja, da to predstavlja „prepreku za naše nacionalno pitanje koje se teško može prevazići bez podrške međunarodnog faktora“. Pod uticajem događaja sa Kosova, oni prizivaju vojnu intervenciju da bi se sprečila humanitarna katastrofa. Budući status pokrajine trebalo bi da bude rešen na osnovu principa o samoopredeljenju. Ipak, to treba postići isključivo demokratskim i miroljubivim sredstvima koja odgovaraju modernim evropskim standardima. Dalje se ističe da je trajno rešenje kosovskog pitanja usko povezano sa položajem Albanaca u Makedoniji, koji su na toj teritoriji prisutni u istorijskom kontinentu i čine „35 odsto ukupnog stanovništva“. U ovom kontekstu, Albanska akademija nauka predlaže sledeće mere: „priznati Republiku Kosovo kao deo Federativne Republike Jugoslavije, Albance u Makedoniji tretirati kao i Makedonce, to jest pružiti im prava konstitutivnog naroda, pomoći Albancima u Crnoj Gori da dobiju svoju autonomnu oblast, Albancima u Grčkoj garantovati pravo na nastavu na maternjem jeziku u državnim školama“.

Sve što je prezentovano u Memorandumu SANU i Platformi AAN bilo je već viđeno. Ali način iznošenja argumenata (programski) institucije (akademije nauka) i budući uticaj ovih tekstova (politički implikacije) jesu novost. Još dva ključna elementa upotpunjuju sliku: emotivno obojeni jezik i urgentnost predloženih rešenja. Zapanjujuće je kako su autori oba teksta lako odustali od tipično hladnog „naučnog stila“ i prepustili se upotrebi reči sa značajnim semantičkim bremenom, „genocid“ „jaram“, „rasistički“, „katastrofa“, itd. Očigledno je da komunikacija između albanskih i srpskih istoričara, ako uopšte postoji, u oba dokumenta ići na „razgovor gluvih“. Jedini motiv za stupanje u bilo kakav dijalog jeste odbacivanje mišljenja druge strane.

Nema sumnje da su ova dokumenta izraz srpskog i albanskog nacionalizma u tom smislu što priznaju primarni značaj nacionalnih interesa, implicitno se zalažući za hitno uklanjanje prepreka ostvarenju tih interesa (Berlin, 2002, 472). I albanska i srpska nacija se u ovim dokumentima pojavljuju kao datosti, kompaktne i homogene, koje se suočavaju sa ogromnim opasnostima po svoje postojanje. Ali podjednako je važna motivacija autora oba teksta. Oni je jasno iskazuju: zabrinutost za dubinu nacije i osećanje dužnosti (Mihailović, Krestić, 1995, 9; Platforma, 1998, 4). Zatim idu korak dalje, predstavljajući se kao izvor znanja; otud naglasak na institucijama, na grupi a ne na pojedinačnom autoru. Očigledno, autoritet dveju Akademija je dao ne samo legitimitet istoriografskim verzijama predstavljanjem u dokumentima, već i politički kredibilitet zahtevima i rešenjima koje su autori predložili. U čistom i kompaktnom obliku oni su ponudili, dijagnoze sadašnjih stanja, identifikovali izvore problema u prošlosti i prezentovali rešenja za budućnost. Predstavili su se kao intelektualna avangarda nacije, sasvim na liniji sa romantičarskom vizijom intelektualca koji budi nacionalnu svest i ima društvenu ulogu čuvara znanja. Odavde nas još samo jedan korak deli od direktne političke umešanosti i čini se da su autori oba dokumenta napravili taj korak, jer oni ne samo da proizvode ideje, nego i predlažu strategije i mere za njihovu primenu.

Oba dokumenta su rezultati ideja odavno prisutnih u srpskim i albanskim naučnim radovima i javnim raspravama. Memorandum SANU se često vidi kao jedan od mnogih dokumenata, apela, tekstova, knjiga kojima se izražava zabrinutost intelektualaca za položaj Srba na Kosovu i u Jugoslaviji (Dragović-Soso, 2002, 127-139). Bez sumnje, ovaj dokument je najznačajniji u tom lancu izraza koji simbolizuju uspon srpskog nacionalizma u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka. Uticaj Memoranduma može se videti u političkim promenama koje je sprovodio Slobodan Milošević kada je došao na vlast, naročito u odnosu prema Kosovu i Vojvodini. Kako Popa naglašava u intervjuu, politička rešenja koja je Platforma predložila kasnije su primenjena u Ohridskom sporazumu. Ali različiti albanski nacionalistički krugovi su i ovaj tekst označili kao minimalistički, jer mu nedostaje jasna poruka da je jedino rešenje albanskog nacionalnog pitanja ujedinjenje svih teritorija na kojima žive Albanci na Balkanu. Popa je odbacio ovakve optužbe i ponovio da Platforma ne poziva na nasilne promene granica na Balkanu, već da staje u odbranu albanske populacije.

Kontinuitet ideja je najvidljiviji kada je istorija u pitanju. Oba dokumenta rekapituliraju glavne elemente srpske i albanske istoriografije i oslanjaju se na njih, naročito kada je u pitanju Kosovo. Dovoljno je ukazati na dve činjenice. Samo nekoliko meseci nakon skandala oko Memoranduma, SANU je objavila <I>opus magnum<I> svog člana, istoričara Dimitrija Bogdanovića, pod naslovom <I>Knjiga o Kosovu<I>. Ako uzmemo u obzir da je knjiga prihvaćena za objavljivanje 1984. godine, i da je glavni urednik bio Antonije Isaković, vodeća figura Komisije za izradu Memoranduma, onda veza postaje jasna. Ali i bez lične povezanosti, Bogdanovićeva knjiga i tekst Memoranduma pokazuju izuzetnu sličnost. Dalje, glavne teze iznete u Platformi mogu se naći u jednoj drugoj, većoj publikaciji, takođe Albanske akademije nauka, koja je pod naslovom <I>Istina o Kosovu i Albancima u Jugoslaviji<I> objavljena u Tirani 1990. godine. U njoj se mogu naći ista isticanja ilirsko-albanske etnogeneze, masovnog albanskog prisustva na srednjevekovnom Kosovu i viktimizacije Albanaca u Jugoslaviji u dvadesetom veku. Sagledana iz ove perspektive, Platforma je samo kondenzovana verzija ideje koje čine srž moderne albanske istoriografije.

Odgovarajuća i detaljna arheologija kontinuiteta ovih ideja u fukoovskom smislu reči zahtevala bi daleko dužu studiju, a ovde će biti dovoljno izneti svega nekoliko zajedničkih osobina Memoranduma i Platforme. Oba dokumenta i tok ideja koji sadrže pokazuju zapanjujuću strukturnu sličnost, koja se zapaža u a) demonizaciji drugog, b= viktimizaciji nas, i c) predstavljanju našeg pogleda na stvari kao prirodnog, normalnog, stoga normativnog, dok je njihovo viđenje lažno i pogrešno, neprirodno i neobavezujuće. Ako bismo analizu sveli na istoriju Kosova, lako bi se moglo doći do zaključka da oba dokumenta predstavljaju jednostrano viđenje, koje daje prvenstvo samo jednoj strani dok drugu potpuno isključuje. Takav izbor ima jasne političke implikacije, jer nastoji da legitimiše i/ili opravda političke poteze iz prošlosti i one koje vidi kao potrebne u budućnosti. Štaviše, kao istorijske vizije, obe perspektive su hegemonijske u vremenu i prostoru, i ne uzimaju u obzir višeslojnosti i amplitude istorijskih procesa. Dalje, autori oba dokumenta prave istu metodološku grešku anahronizma, jer koriste kategorije nacije u tumačenju događaja izvan modernog konteksta. Najzad, oba dokumenta otkrivaju prilično upadljivu nezainteresovanost prema drugoj strani i nedostatak znanja o njoj ili, bolje rečeno, veru da je sve potrebno znanje već stečeno i da nema potrebe za daljim dijalogom. Nažalost, uz retke izuzetke ova je tendencija (od)uvek bila prisutna u albansko-sprskim odnosima.

Zbornik radova

Institut za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda i Književno-kritičarska grupa Beton priredili su zbornik radova „Figura repromaterijala – preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa“ (urednici Aleksandra Pavlović, Adriana Zaharijević, Gazela Pudar Draško i Rigels Halili), u kojem blizu tridesetak autora Srba i Albanaca istražuje zamršeni kompleks srpsko-albanskih odnosa tokom istorije i danas. U dogovoru sa izdavačem objavljujemo odlomak iz članka Rigelsa Halilija sa Univerziteta u Varšavi, koji analizira nacionalne platforme dveju akademija iz Beograda i iz Tirane. Izbor i oprema teksta redakcijski.