Amerika kakvu danas ne poznajemo

Baš zato što je ova velika i strastvena prepirka, koja je posvađala najbolje prijatelje i raspolutila čitave porodice, posle Perl Harbura u velikoj meri iščilela iz narodnog sećanja, „Oni ljutiti dani“ imaju posebnu vrednost. Lin Olson, nekadašnja dopisnica „Baltimorskog sana“ iz Bele kuće i autorka nekoliko zapaženih dela o Drugom svetskom ratu, do detalja opisuje buran tok rasprave čiji je ishod promenio ulogu Amerike u svetu, a samim tim i svet u kome živimo. Knjiga pred nama čitaocu predočava mračnu i svetlu stranu SAD, otkriva kako diše, na koji način razmišlja i na osnovu čega odlučuje jedna velika svetska sila.

Glavni junaci ove epopeje, tadašnji predsednik Frenklin Delano Ruzvelt i Čarls Lindberg, prvi čovek koji je preleteo Atlantski okean, predstavljeni su kao protagonisti dveju suprotstavljenih strana. Sa jedne se našao Lindberg, legendarni avijatičar i višestruko odlikovani „Čovek godine“ po izboru nedeljnika „Tajm“, koji se otvoreno stavio na čelo izolacionističkog pokreta koji je bio protiv učešća Amerike u još jednom svetskom ratu. Sa druge strane Ruzvelt, koji je predstavljen kao neodlučan i kolebljiv državnik, smotren i pipav političar koji neprestano vaga reakciju javnog mnjenja. U „Onim ljutitim danima“ do najpotpunijeg izraza dolazi raskošni talenat autorke da sa neverovatnom veštinom iscrta portrete mnogih poznatih istorijskih ličnosti koje su u ovom unutarameričkom okršaju igrale različite uloge. Tu je, recimo, Džordž Maršal, čuveni ratni komandant, koji se sve vreme, dok Hitler nije objavio rat SAD, krotko, ali uporno, opirao vojnoj pomoći Engleskoj i Rusiji. Tu su, takođe, i dvojica potonjih predsednika – mladi Džon Ficdžerald Kenedi i Džerald Ford, koji su aktivno podržavali kampanju protiv američkog uplitanja u Drugi svetski rat.

Knjiga Lin Olson opisuje Ameriku kakvu danas ne poznajemo. U predvečerje rata, 1938. godine, oružane snage SAD bile su rangirane tek kao sedamnaesta po snazi armija na svetu. Atmosfera u američkoj prestonici bila je toliko antimilitaristička da je većina oficira odbijala da nosi uniformu van radnog mesta, a na ulazima u barove nadomak vojnih baza i kasarni po pravilu su stojali natpisi „zabranjen ulaz vojnicima“. Američki generali, danas nezamislivi bez uniformi sa kojih šljašte brojna odlikovanja, odlazili su na Kapitol hil isključivo u civilu kako ne bi provocirali brojne izolacioniste među kongresmenima i senatorima.

Skoro deset godina pre formiranja Države Izrael, u jeku sve očiglednijih priprema za Holokaust, jevrejska zajednica SAD držala se po strani. Iz straha da od većine ne bude optužena da iz uskih etničkih i verskih pobuda utiče na držanje Amerike prema ratu koji je uveliko besneo na Starom kontinentu, američki Jevreji su uglavnom ćutali. Antisemitizam je septembra 1941. godine doživeo svoj vrhunac na skupu organizacije „Amerika na prvom mestu“ u De Moinsu, u državi Ajova. Tada je Čarls Lindberg, u svom najzapaženijem govoru, kao pravog, unutrašnjeg, neprijatelja SAD, proglasio Jevreje i njihov uticaj u medijima i holivudskoj filmskoj industriji. Slikovito opisujući atmosferu, Lin Olson navodi podatak da je, neposredno posle pogroma u Kristalnoj noći, dve trećine Amerikanaca bilo protiv ideje da se deset hiljada jevrejske dece iz Nemačke i Austrije prihvate kao izbeglice. Velika Britanija je, naposletku, prihvatila devet hiljada, SAD samo njih dvesta četrdeset.

Svetliju stranu Amerike knjiga „Oni ljutiti dani“ nenametljivo dočarava opisujući ličnosti i organizacije koje su ustale protiv izolacionizma i zatvaranja očiju pred strahotama koje su se nadvile nad Evropom već obavijenom najcrnjim mrakom. Pravi junaci knjige nisu predsednik Ruzvelt i najprominentnije demokrate iz njegove, tri mandata duge, administracije. Heroji su javni intelektualci, privatni preduzetnici i novinari, ujedinjeni u snažna i masovna udruženja građana koja su, do tada nezabeleženom građanskom akcijom, uspavano javno mnjenje i političku elitu svoje zemlje opredelili na pravu stranu istorije. Posebno mesto u knjizi pripalo je trojici republikanskih političara – Vendelu Vilkiju, Ruzveltovom protivkandidatu na predsedničkim izborima 1940. godine, i veteranima „Velike stare partije“ Henriju Stimsonu i Frenku Noksu. Nezaraženi partijskim fanatizmom, njih trojica su se svesrdno priključili naporima suparničke administracije da se SAD spreme za uključivanje u svetski rat. Dok je Vilki u svojstvu Ruzveltovog specijalnog izaslanika putovao po svetu, Stimson i Noks prihvatili su dužnosti sekretara za rat i sekretara za ratnu mornaricu u demokratskom kabinetu. Reagujući na svoje izbacivanje iz Republikanske stranke, u čijem članstvu je proveo čitav život, Frenk Noks je izgovorio nezaboravnu rečenicu koja i dan-danas služi kao inspiracija mnogim generacijama njegovih sunarodnika – „Ja sam prvo Amerikanac, pa tek onda republikanac.“

Jedna neslavna epizoda, koja odslikava odnos SAD prema njenom najvernijem evropskom savezniku, zauzela je važno mesto u knjizi Lin Olson. Kao uslov da Britaniji isporuči pedeset preko potrebnih razarača, inače za rashod zrelu gvožđuriju zaostalu iz Prvog svetskog rata, Ruzveltova Amerika zatražila je zauzvrat da se svakodnevno bombardovani London u njenu korist odrekne brojnih prekomorskih poseda i teritorija. Vinston Čerčil je u prvom trenutku odbacio ovu nepristojnu ponudu. Potom je, u pokušaju da i sebi i Ruzveltu sačuva obraz, Vašingtonu ponudio da ova nesrazmerna trampa bude obavljena u formi poklona. Kada je stvar dogorela do nokata, a Ruzvelt, kako bi se u očima sopstvenog javnog mnjenja predstavio kao „dobar jenkijevski trgovac konjima“, odbio predloženu razmenu darova, Čerčil je pristao. Tako su 2. septembra 1940. godine, za pedeset zastarelih ratnih brodova trampljeni Antiga, istočni Bahami, Gvajana, južna Jamajka i Njufaundlend, zapadna obala Trinidada…

Današnjim SAD ne bi pripalo mesto i uloga koju igraju u savremenoj svetskoj politici da iz velike debate, o kojoj tako slikovito govore „Oni ljutiti dani“ Lin Olson, nisu izašle kao jedna od najvećih i najsnažnijih sila ljudske civilizacije. Ova knjiga govori o jednom od najvažnijih procesa u sazrevanju Amerike da preuzme tu ulogu. Razumevanje ove ključne epizode i svojevrsne vododelnice u istoriji SAD za čitaoca može predstavljati važno polazište za shvatanje Amerike i američkog pogleda na svet danas.

Autor je bio ambasador Srbije u Turskoj 2010-2013.