Bliska mi je umetnost sećanja

***

Na samom početku života sam se davila. Bilo je to u Opatiji, u kolektivnom letovalištu. Upala sam u neku prljavu vodu. Toga se, naravno, ne sećam, ali se seća moja podsvest. Od tada izbegavam prljavu vodu i sve druge prljavštine.

***

Porasla sam slušajući razgovore mog oca Pavla Stefanovića sa Josipom Slavenskim, Ljubicom Marić, Tanjom Lukjanovom, Olgom Jevrić, Radetom Konstantinovićem, njegovom ženom Kaćom, Nikolom Žanetićem i Miletom Saićem, profesorima muzike u XIV i Zemunskoj gimnaziji, ali i s nekim seljakom sa Kalenića koji je donosio sir, a otac ga redovno upućivao u tajne filozofije i moderne umetnosti. Moj otac je bio čovek ogromne širine u koju je stajala sva moguća ljudska empatija i razumevanje i nije mu bilo žao da svoju erudiciju „arči“ na prolazne susrete.

***

Išli smo na divne izlete na daleku Zvezdaru sa maminim učenicama: Radmilom, Ljubicom, Gordanom… i jeli trešnje s drveta. Ali ipak, uprkos tom i sličnim iskustvima ja sam dete asfalta. Volim ulicu, grad, vrevu, sirene, tandrkanje tramvaja. Leti volim krošnje. U proleće lipe u Krunskoj. Zimi galamu dece koja se sankaju u ulici. To je jezik koji razumem. Mada to ne znači da me ne privlače jezici koje ne poznajem! Naprotiv. Ali to je već priča o umetnosti zvuka na koju ću se možda kasnije vratiti.

***

Muziku sam slušala još iz stomaka. Moja majka Vera Bogdanović bila je student prve generacije Muzičke akademije u Beogradu i odmah posle diplome je postala profesor klavira. Volela je svoje đake, i oni nju. Kod kuće je uvežbavala nove komade da ih odsvira svojim đacima. Svirala je sve, od Bahovih dvoglasnih invencija do Oliviea Mesjana. A uz to, ponekad je đacima pravila i svoje čuvene kiflice. Sada mi se čini da bi bilo nepravedno govoriti samo o časovima klavira, jer tek sve zajedno, i Bah i kiflice, i dobrota, daju pravu sliku njenog života.

***

Nisam ja sama otkrila ni violinu ni kompoziciju, ni muziku, ni knjige, ni veliku biblioteku. Sve je bilo tu. Violina, četvrtinka, mala kao igračka, kao da je sama sletela u moje ruke kada sam imala 6 godina. I pored nesigurnosti u svoju memoriju, ipak se tačno sećam kako je strašno zaškripao prvi potez gudalom po nezategnutoj žici. Nešto kasnije je, samo od sebe, došlo i isprobavanje sazvuka na klaviru. Prvi pokušaj komponovanja, zasićen svim zvukovima koji su me okruživali. Radila sam to tiho, da ne čuje komšiluk, čak ni ukućani. Šta je tu moje? Isprobavati i slušati „svoje“ sazvuke, ili tražiti „svoje“ melodije, to je nešto jako, jako intimno.

***

U mom „albumu“ iz detinjstva važno mesto zauzima Ljubica Marić, koja je sa mojim ocem dugo bila u prijateljstvu. Nikad mi ona nije rekla svoje mišljenje o tome šta znači biti kompozitor. Još manje šta znači biti žena kompozitor, jer to uopšte nije bila njena tema. Ali je ipak prirodno otvorila vrata mog samosaznanja. Danas se ta tema preterano dramatizuje – to pitanje rodne umetničke ravnopravnosti.

I nije sve u detinjstvu bilo u vezi sa muzikom. Otac mi je još pre škole čitao Sartra, Kamija i „Omera i Merimu“. To a ne bajke. I sve to uz tumačenje i objašnjenja koja i danas pamtim.

Išla sam u školu “Slobodan Princip Seljo“. Lepo sam, kažu, pisala, dobijala nekakve nagrade. Postojalo je tiho takmičenje između mene i devojčice po prezimenu Ribnikar. Naravno, na tom neraspisanom konkursu ona je pobeđivala. Bar se meni tako činilo.

***

U srednju školu „Slavenski“ sam krenula sa 12 godina. Muzičke škole su specifične, razredi su mali, a nastava instrumenta uvek individualna, jedan na jedan. Tu se stvaraju sasvim drugačiji odnosi između đaka i profesora. Razred u koji sam išla bio je izuzetan i danas su na sceni skoro svi: Milan Mihajlović, Jovan Kulundžija, Danica Petrović, Ružica Velimirović, Vlada Mustajbašić… Profesori su nas smatrali odličnom generacijom i nije im nimalo smetalo što između časova bučno pevamo Ray Charlesa „Hit the road Jack“ i slične stvari. Uskoro ćemo proslaviti 50 godina od mature pa neka bude rečeno i to da smo znanja stečena od naših srednjoškolskih profesora „trošili“ tokom velikog dela studija.

***

Na mom ranom muzičkom putu, pre nego što sam se upisala na Muzičku akademiju, važna stanica su bili odlasci na „Varšavsku jesen“ finansirani od ušteđevine mojih roditelja. Tu sam se upoznala sa svetskom savremenom muzičkom scenom koja je u Poljsku prodrla svom silinom i pored teške gvozdene zavese. Tu sam uvek kupovala toliko partitura savremenih autora da posle nisam mogla da odnesem kofer do voza. Kada sam o tome nedavno pričala mladoj ženi jednog poljskog diplomate, gledala me je razrogačeno: zar je išta tada valjalo?

***

„Moja“ Akademija, moje studije, ostale su nekako u senci pravog, realnog života koji je, bar u mom slučaju, počeo, takođe, veoma rano time što sam počela da radim na radiju. To je bilo one iste 1968, godine koja je celu moju generaciju protresla. Svakog od tih šest dana išla sam na Slobodni univerzitet zajedno sa majkom koja je kao profesor učestvovala u štrajku sa nama, studentima.

***

I evo još jednog sećanja iz detinjstva. Veče je, toplo vreme, juni, ja sam u nižoj muzičkoj, sutradan imam čas violine kod mog profesora Ljubivoja Nikolića i vežbam pored otvorenog prozora. Odjednom shvatam da su se ispred prozora skupila grdna komšijska deca iz Ulice Prote Mateje, slušaju kako vežbam, i jedva se uzdržavaju od smeha. Da sam bila pametna, razumela bih to na vreme i otišla u nekom drugom pravcu.

***

Ali nisam. Kao i sve drugo u životu i posao na Radio Beogradu sam započela veoma rano, sa 18 godina. Dali su mi da radim emisije u kojima se prožimao tekst sa muzikom: „Ako volite muziku“, „U Euterpinim vrtovima“… U hodnicima su me tada sretali važni urednici koji su me očinski opominjali da ne „zaglavim“ u radiju. Valjda su mislili da mogu više i da treba da idem dalje. Nisam baš poslušala, ostala sam dve i po decenije.

***

Ozbiljna aktivnost i priznanja počela su 1974. sa nagradom za ”Poslanicu ptica” ne međunarodnom takmičenju evropskih radio-stanica u Monte Karlu. To se tada zvalo ”zvučni eksperiment”. Pored radija, tih sedamdesetih bila sam aktivna u pozorištu, na koncertima i festivalima, pa i kao muzički novinar na televiziji. Na programu Bemusa su mi izvođene rane kompozicije, ali ja sam veću tremu imala od ”voditeljskog” posla na televiziji, na primer, od direktnog prenosa Menjuhinovog koncerta.

***

Ipak, mesto najvećeg posvećenja za mene je bio radijski Studio X u Makedonskoj ulici. Obožavala sam tu jezivu, neprovetrenu rupu u kojoj su se, uprkos svemu, otvarale magične zvučne mogućnosti i prostori. Tu sam provodila dane i noći u montaži zvukova, tekstova, glasova, muzike… sa Plešom, Ognjenkom Milićević, Mijačem, Arsom Jovanovićem…

***

U radiju sam se dvaput ozbiljno naljutila: jednom kada su me, bez pitanja, poslali na neki kongres ne znam čega, omladine valjda. I drugi put kada su hteli da mi uskrate moj autorski rad. Treći put smo se ”razišli” 1991. i bilo je zauvek. Tada sam, zajedno sa mnogo drugih kolega, oterana na prinudni odmor. Ne sećam se imena ljudi koji su se u tom poslu istakli, ali znam da je bilo ružno. Još jednom, 2000. godine, kada sam se privremeno vratila na radio, uvidela sam da ne mogu da promenim ništa od onog što sam mislila da treba. Sada sam samo slušalac, redovan i zahvalan.

***

Ali da se vratim za momenat unazad. Sećam se tri žene, urednice na radiju i televiziji. Jedna je Mira Daleore, muzička urednica III programa, druga je Zora Korać, urednica kulture na televiziji, i treća Neda Depolo, dramaturg u Dramskom programu radija. Tim ženama svi mnogo dugujemo mada ih nedopustivo malo spominjemo. Zašto su važne? Jer su sve tri, svaka sa svog mesta, vodile jasnu kulturnu politiku, širile granice saznanja, neprekidno podržavale umetnike, mlade kompozitore, stvaraoce i izvođače.

***

Kao mnogi u to vreme, i ja sam kasnih sedamdesetih otišla na usavršavanje u inostranstvo. U tom momentu nije bilo zanimljivijeg mesta na svetu od Instituta za muzičko-akustička istraživanja u Parizu (IRCAM). Sve je bilo novo, od harizmatičnog direktora Pjera Buleza do ogromnih kompjutera za ”proizvodnju” zvuka. Ali nisam samo radila po 16 sati dnevno, mada je najviše bilo toga, nego sam i lutala, upijala, tražila ono što ne znam i što mi je nepoznato, obilazila muzeje, vodila razgovore koje nikad nisam zaboravila, slušala i gledala stvari koje su mi se dopadale ili nisu, koje su formirale široki ugao za posmatranje sveta i umetnosti.

***

Pozorište je bilo jedan divan deo mog života. A počelo je s muzikom za Dostojevskog i Šekspira u Narodnom. I danas ponekad zviždućem svoj song iz Magbeta. Scena, tajna, mirisi, ono što se ne vidi, ono pozadi, šapat…. Radila sam sa Arsom, Mađelijem, Borom Draškovićem, Vidom Ognjenović, Alisom Stojanović, Mirom Erceg… Za kompozitora pozorište predstavlja posebno polje slobode. U pozorištu su nastale stranice mnogih mojih partitura koje su se posle „preselile“ u koncertna dela.

***

Kao da sam preskočila radiofoniju. Ali to je zato što sam radiofoniji posvetila mnogo tekstova i objavila ih u mojoj knjizi „Muzika od ma čega“. Umetnost zvuka za mene je još jedan važan album uspomena, u njemu su slike zvukova, zvučnih pejsaža, horizonata onog što se čuje ili ne čuje.

***

Poznato pitanje – da li umetnost može da spase svet? Mislim da ne može. Ali ono što umetnici mogu i treba da rade stalno, to je da stvaraju, da beleže, da ne ćute i da se ne povlače. Da koriste jezik, zvuk, kameru, platno, zid za slikanje… ma šta, samo da brane svoju slobodu da stvaraju i da se izraze. Tako sam mislila i u vreme ratova, kada sam i sama slala poruke kroz „Lacrimosa“, „Metropolu tišine“, „Lingua/phonia/patria“, ”Play Strindberg”…

***

Pošto sam posle 2000. provela šest godina kao umetnički direktor BEMUS-a, danas sa nevericom čitam kako aktuelni umetnički direktor tog festivala smatra da je dobro što je on „ponovo konzervativan“. I kako smatra da „scenske forme izlaze iz okvira muzike“. To nije samo negiranje vremena, kalendara, veka, već to ima nešto što bih nazvala kognitivnom disonancom.

***

Kada je reč o mom životu u inostranstvu, možda neko očekuje neke glamurozne priče, one stereotipe o prijemima, bazenima i… Ništa od toga. Ovi boravci, koji su trajali tri puta po četiri godine, bili su samo posao, a ja sam bila supruga ambasadora najbolje što sam umela. Ono što je bilo lepo to su putovanja u slobodnim danima. Držim da sam imala veliku sreću da upoznam kulture o kojima sam tako malo znala. Sirija je bila veliko otkriće nepoznatog sveta, Turska neobičan susret sa sličnostima i nesličnostima, Rumunija dodir sa nečim bliskim, a dalekim… Svet je bezgranično šaren i raznovrstan!

***

U tom životu neminovno se sreće mnogo novih ljudi. Bilo je divnih prijatelja, ali ovog trenutka izdvojiću jednog čoveka. To je Suheil. Radio je u rezidenciji u Damasku, održavao je čistoću. Tokom bombardovanja Srbije 1999. neprekidno je pokušavao da me uteši onda kada sam bila neutešna. Danas kada je njegova zemlja pod bombama, i kada ne mogu da uspostavim kontakt, mislim na njega i želim da mu uzvratim dobrotu.

***

Ne znam zašto ranije sebi nisam „popustila“ i počela da pišem. Zadovoljavala sam se povremeno nekim tekstom u novinama. Možda zato što sam znala kako će to biti primljeno u ovoj našoj sredini. – A kada će tvoja nova izložba? – dočekala me je pitanjem jedna osoba pošto je izašla moja prva knjiga Put za Damask. Pa dobro, nije bilo izložbe, ali jesu bile još dve knjige.

***

Ali ja nisam pisac i ne odobravam ako me neko tako zove. Ja sam samo neko ko piše. U svakom slučaju, neću kuditi ništa što sam radila, jer, kako je negde rekao Andrić: Nemojte kuditi svoj rad, ima toliko drugih koji će to uraditi sa najvećim zadovoljstvom.

***

Prilikom dodele Nobelove nagrade francuskom književniku Modijanu upotrebljen je termin „umetnost sećanja“. To mi je blisko. Sama sam sećanju posvetila poslednjih nekoliko godina svog rada.

***

Od kada znam za sebe imali smo u kući neki kofer pun papira za koji sam samo otprilike znala šta sadrži. Kada smo otišli na dužnost u Bukurešt, kofer sam ponela sa sobom, otvorila ga i shvatila da ne želim više da ga zatvorim. Unutra su bila dokumenta i pisma vezana za moju porodicu i likovi koji se sada nalaze u mojoj knjizi Privatna priča. Dr Pavle Bote, žena Mara, kći Milana, zet dr Svetislav Stefanović, njihovi prijatelji Mileva Ajnštajn, Laza Kostić… svi su stvarni i svi svedoče ne samo o sebi nego i Srbiji iz XIX i s početka XX veka. Svedoče o društvu, istoriji, ratovima, monarhijama, parlamentarizmu, politici, naravima, ekonomiji, obrazovanju, pošti, transportu… Želela sam da podstaknem i druge da se zapitaju o svom poreklu. Verujem da je taj uvid veoma dobra stvar, da smanjuje fantazije, da povećava realističnost i samopoštovanje. Kada znamo ko smo, onda nema potrebe za usplahirenu raspravu o tome „ko je ko“, niti da se govori o genima, identitetu… Samo saznanje o prošlosti donosi razboritost i mir. Čovek jasno vidi koliko je sve pomešano i prolazno.

***

Bernhard Šlink kaže u jednom eseju: „Prošlost se nipošto ne može smatrati svršenom stvari“. Zaista, prošlost skoro nikad nije svršena stvar. Ali prošlost i ne bi bilo tako važna kada ne bi imala direktan uticaj na sadašnjost, a time i budućnost. Ono što se danas dešava sutra će već biti prošlost, biće deo nečijeg sećanja. Zbog toga – kao da je danas sutra – reći ću da se danas previše poigravamo sa opasnim ”igračkama” kao što su neznanje, zavaravanje, ignorisanje, poluistine, prikrivene ili ogoljene laži. A jedna od najopasnijih ”igračaka” je upravo zaborav.

O Sagovornici

Ivana Stefanović rođena je u Beogradu 1948. Studirala je violinu i kompoziciju, usavršavala se u Parizu. Njene kompozicije se izvode od prve godine studija, 1966. Od 1968. radila je na Radio Beogradu i sarađivala sa Televizijom Beograd. Prvi je urednik Radionice zvuka Dramskog programa. Nagrađivana na domaćim i međunarodnim festivalima.

Od 2001. do 2006. bila je umetnički direktor Bemusa, potom državni sekretar u Ministarstvu kulture 2007- 2008. Bavila se graničnim muzičkim oblastima, radiofonskom i scenskom muzikom. Objavila knjige: Put za Damask, Muzika od ma čega i Privatna priča.

Najznačajnije priznanja: Mokranjčeva nagrada za kompoziciju ”Neobične scene na Homerovom grobu u Smirni”, 2008, Nagrada Miloš Crnjanski za prozu 2002. Nosilac je Aprilske nagrade Grada Beograda kao jedan od organizatora festivala BUNT.