Božidar S. Nikolajević: Merkelin puž i srpski puž

Ginter Gras je, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, objavio, uglavnom autobiografski, roman “Iz dnevnika jednog puža”. Na početku ove ispovesti može se pročitati sledeći dijalog:

– Šta ti znači taj puž?

– Puž je progres.

– Šta je progres?

– Biti malo brži od puža…

U romanu je puž centralni simbol, i model i parodija za društveni progres, misteriozna metafora za društvenu reformu. Gras je 1969. učestvovao u izbornoj kampanji u Zapadnoj Nemačkoj, kada je prvi put posle Drugog svetskog rata na vlast došla SPD i zamenila CDU i CSU. U kabinet kancelara se uselio Vili Brant. Postali su malo brži od puža, CDU i CSU su godinama bili nepobedivi rivali. Na SPD puža bio je ukrcan i Gras. Ta pobeda je za njega onda bila napredak. Danas je Angela Merkel (CDU) već devet godina kancelar ujedinjene Nemačke, što Gras nije sedamdesetih mogao ni da sanja da će se dogoditi. A nije mogao ni krajem osamdesetih da će puž napretka za 15 godina doneti kancelarku iz Istočne Nemačke, uostalom bio je i protiv ujedinjenja dve Nemačke.

Nemačkoj trka njenih puževa donosi napredak. Ipak su to nemački puževi, u Blitz brzini.

A šta rade srpski puževi? Imaju li automatski menjač za brzinu kao nemačke kolege? Kreću li se uopšte, izlaze li iz svoje ljušture? Da li se i s kim trkaju ili se samozadovoljno baškare u svojoj sluzi? Ginter Gras smatra da je zastoj (stasis) neminovni deo dugog i zamarajućeg puževskog procesa napretka. Označio je stasis kao fazu između ideologija i zaustavljenih reformi, osiromašivanje usred inercije. Ali rezignaciji koja preliva stasis uvek se suprotstavlja euforija. Melanholija (Gras je tumači i opisuje uz pomoć čuvenog Direrovog crteža Melanholija) ima kao svoj pandan – Utopiju. Njihova međusobna napetost čini ljudsku sudbinu.

Kako smo mi stigli do ovako duboke melanholije? Šta je naša utopija? Naši su nas “lideri” i političari (nekontrolisani trošioci budžeta i ničim ograničeni korisnici državne moći) vodili iz euforije u euforiju, pljačka društva i države bila je sve obuhvatnija, i tako smo od melanholije napravili živo blato. Puž progresa je stigao do infarkta – grupno je pervertirana i zloupotrebljena šansa utopije.

Ništa što nam se događa danas nije od juče. Pre bi se reklo da smo svedoci i akteri finala procesa sa početkom od pre sto i više godina, kada je nad našim sudbinama zadobio moć jedan deo našeg političkog mentaliteta koji je svuda video neprijatelje i stvarao neprijatelje, koji je naše mesto pod suncem u predestiniranoj konfliktnoj harmoniji sveta želeo da obezbedi idejama i akcijama nastalim van tog sveta, štaviše, suprotstavljajući mu se sa pozicija velike sile, i sa aktivnom snagom inercije da istovremeno ostane van tog modernog sveta, da koristi njegove tekovine, ali da ne radi i ne misli kao on.

U osvitu državne slobode, pri kraju 19. veka, posle Berlinskog kongresa, u Srbiji su u jednoj strašnoj političkoj muljaži vlast nad društvom zadobile one snage koje su ga iluzijama, korupcijom i nasiljem okovale sve do danas. Majskim pokoljem 1903. one su se potpuno učvrstile. Međusobno su podelili Karađorđeve zvezde, maroderstvo proglasili patriotskim činom i tako oprali krvave ruke, zaposeli tron, policiju, sudstvo, štampu i vojsku i na vlasti bili narednih 38 godina.

Tu mora da se započne i okonča istraga, a ne da se piše istorija. Autentična istorija se može pisati tek po okončanju ovih istraga. Dakle, prvo istraga, a posle istorija.

Petar Karađorđević se za život vežbao u Legiji stranaca. On je kolega i brat po oružju Gotovini i Ulemeku. Državni prevrati i građanski ratovi su njihova zajednička specijalnost. Petar je (prema mnogim svedočanstvima) naredio ubistvo kraljevskog para, Ulemek premijera. Petar je postao kralj, Ulemek osuđen na zatvor. Ima tu neke asimetrije. Ako je Ulemek osuđen u državi Srbiji, morao bi i Petar Karađorđević. Ili je već prema reciprocitetu kvalifikacija vinovnika i njihovog krvavog čina Legija trebalo da ode u kabinet premijera, a ne na robiju!? A članove zemunskog klana i crvene beretke trebalo je uz ordenje rasporediti na mesta generala, pukovnika, ministara!? Našli bi se profesori koji bi njihova nedela patriotskom apologetikom pretvorili u “veliku istoriju”, a njih same u “istorijske ličnosti”.

U modernoj srpskoj istoriji nema ni sekunde bez korupcije i nasilja. Zato nema ni milimetra progresa. Naš puž je i šlogiran. U tom trajanju i grčenju u mestu, politički sistem, institucije i pojmovi preuzeti od Zapada bili su daleko od originala, bili su prilagođeni politici nasilja i pljačke vladajućih grupa. Pojedini istoričari falsifikuju “našu istoriju” ugrađujući u nju evropske institucije, evropski razvoj i sve to predstavljaju kao celovit istorijski proces. Veliki deo društva je bio van te iskonstruisane istorije, institucije su bile i korupcionaške zasede, a tegobne rezultate razvoja i šanse razvoja razarali su upravo oni koji su se pozivali, kao i u poslednjih trideset godina, na “patriotizam”. Taj “patriotizam” je razarao zemlju više nego spoljni neprijatelji. Očevici smo kako je implozijom srušio pravednost i sudstvo, otvorio prostor mafiji, zloupotrebio vojsku i policiju, zatvorio i opljačkao zemlju, uveo je u unutrašnje, regionalne i planetarne konflikte, kontaminirao amoralnošću i prostaklukom.

Od majskog ubistva 1903. stvarna vlast prelazi u vojne i policijske tajne službe. Nekontrolisano su participirale u spoljnoj i unutrašnjoj politici i finansijama, zavukle su se u svaku poru društva, represijom krojile opoziciju, definisale društvene i državne ciljeve, trošile budžete, pisale “istoriju”, stvarale i odobravale zavere. Za rešavanje političkih pitanja na spoljnom planu je uvek bila isukana kao najprihvatljivija opcija rat, a na unutrašnjem se stalno pretilo “robijom” i “kad ustane kuka i motika”, ili će neko nekoga da “klepne”. Pozicija sile potpuno je iz društvenog života potisnula mogućnost da se veštinom politike i diplomatije formira i ostvari nacionalni program, napredno i civilizovano društvo. Danas se ipak već shvata da je Slobodan Milošević bio poslednji političar koji je mogao da vodi ratove zasnovane na devetnaestovekovnom srpskom nacionalnom programu i da je on sam i kraj tog programa.

Kristalisana pre sto godina politika nasilja je dobacila sve do Miloševića i Šešelja, pa i drugih “lidera”, i njihovih epigona na početku 21. veka. Zaboravili smo paravojsku SPO-a na,,zvanu “Srpska garda”. Zaboravili smo Šešeljevo mahanje pištoljem ispred Skupštine, a zatim rušenje autoriteta institucija, verbalno masakriranje političkih protivnika. Zaboravili smo slamanje dostignutih demokratskih i civilizovanih vrednosti uz ludačko cerekanje, pretnje i prebijanja na televiziji i u Skupštini, i sve moguće uzurpacije.

Milošević je sve opraštao Šešelju. I ne samo on. Mase agresivnih ljudi su se okupljale oko njega. Širili su strah, bruku i beznađe. Šešelj je od žestokog komuniste postao još žešći antikomunista. Cela Jugoslavija bila je u znaku konvertitstva. O tim danima buke i besa razgovaram sa Zoranom Mijatovićem, bio je načelnik beogradskog centra devedesetih i zamenik načelnika Resora državne bezbednosti u vladi Zorana Đinđića, i napisao je dve knjige -“Opelo za državnu tajnu” i “Sačekuša za Srbiju”. On naglašava da je Milošević Šešelja abolirao čak i kada su državne institucije nameravale da ga krivično gone zbog zavere i pripremanja četničke paravojske po teritorijalnom principu u Srbiji, BiH i Krajini. Taj plan oružanih teritorijalnih jedinica se razrađivao u Političkom savetu Centralne otadžbinske uprave čiji je član bio i Tomislav Nikolić. Sam se Šešelj hvalio 1994. godine da na njegov poziv za šest sati od 80.000 na spisku, u dejstvo može da stupi 30.000 naoružanih i vojno organizovanih ljudi. Šef tog štaba bio je tada aktivni pukovnik JNA (bio je na listi predloga za generala JNA). Obaveštajnim centrom rukovodio je pukovnik JNA u penziji, bilo je i udbinih kadrova, a političku logistiku pripremao je aktivni profesor Beogradskog univerziteta. Kontakte sa podzemljem držao je sam Šešelj. Svi su bili pohapšeni, pa na intervenciju Miloševića posle tri dana pušteni.

Okupljanje, organizovanje i dizanje na površinu nekvalifikovanih, polukvalifikovanih, neobrazovanih, kriminalizovanih i društveno deklasiranih slojeva, koji je nazivan “narodom” i koji su ponegde vodili i retardirani tipovi i analfabete, učinilo je da od našeg puža ostane samo prazna ljuštura. Prazna je i danas. Od novca je ispraznio Milošević. A onda redom i mnogi drugi. Zaboravljeni su njegovi upadi u savezni finansijski sistem, pljačke putem hiperinflacije i preko vazdušnog mosta do Kipra. Verovatno jedini poznavalac tih transfera Borka Vučić nije dočekala prirodnu smrt, već je nastradala pre pet godina u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd – Niš.

Ovaj krug mi se otvara i zatvara čitanjem sećanja profesora, književnika i diplomate Božidara S. Nikolajevića (1877-1947). Objavila ih je Srpska akademija nauka i umetnosti pre trideset godina, kada je Slobodan Milošević već krenuo u pohod na vlast. Božidar otkriva da je u Srbiji na kraju 19. veka postojala alternativa politici nasilja. Bio je to jedan obrazovani, demokratski i evropeizirani sloj, brojne ličnosti lekara, profesora, učitelja, književnika, oficira, političara, umetnika koje su radikali na čelu sa Pašićem, pa onda vođe majskog pokolja 1903, odgurnuli sa društvene scene, a zatim smo ih zanavek zaboravili. A pripadali su onoj pogonskoj energiji utopije koja izvlači puža iz melanholije zastoja i za malo ga prestigne, a to je već dovoljno, jer je iskorak u progres.

Božidar pripada generaciji prvih modernih Beograđana. Rodio se i odrastao je u strmoj Višnjićevoj ulici na Dorćolu u kući zidanoj “po evropski” u bidermajer stilu. Podignuta je 1857, a srušena je 1937. godine. U tih osamdeset godina njenog “života” ubrajana je u najuglednija prestonička obitavališta, posećivali su je, gostili se, spavali u njoj mnoga ugledna imena društvenog života Beograda. Božidarov deda po majci, ćir-Guša Bodi, boltadžija-grosista, Cincarin iz stare beogradske čaršije, duhovit, mudar i dobrotvor na glasu, naizust je izgovarao odlomke Ilijade i Odiseje na starogrčkom, citirao Vuka i Njegoša, bio je pun narodnih poslovica, abonirao se godišnje na ložu u Pozorištu, njega i porodicu je portretisao Steva Todorović, družio se sa Daničićem i Pančićem, Nićiforom Dučićem, u pohode mu je dolazio i sam knez Mihailo, s kojim je ćir-Guša bio i neki dalji rod po ženskoj liniji. Sva deca u kući bila su podvrgnuta učenju nekoliko jezika.

Otac Božidarov, Svetomir Nikolajević bio je prvi srpski šekspirolog. Šest godina je stranstvovao i izučavao opštu istoriju književnosti na univerzitetima u Cirihu, Bernu, Berlinu, Brislu, Parizu, Londonu i Rimu. Lično se poznavao sa Ibzenom i Bjerensonom. Važio je za briljantnog stilistu. Napisao je i putopis “Iz Skandinavije” i detaljno Srbiji predstavio geografiju, prirodu, istoriju, kulturu i književnost, narod Danske i Norveške. Bio je oduševljeni helenista. Pisao je još o Tacitu, Ariostu, Kamoensu, Monteskjeu, Bajronu, a držao predavanja o Homeru, Danteu, Vergiliju, Miltonu, Platonu, Aristotelu, o crkvenoj poeziji Vizantije, o Isaiji, Jeremiji, Damaskinu. Sve strane autore čitao je u originalu. Pored savremenih jezika, perfektno je vladao i starogrčkim, latinskim i starojevrejskim. U ondašnjoj patrijarhalnoj i palanačkoj sredini probudio je interesovanje za remek-dela strane književnosti i počeo vaspitanje ukusa i osećaja za estetiku.

Svetomir Nikolajević je bio društveno i politički vrlo angažovan. Mada jedan od osnivača Radikalne stranke, kasnije se nje sa gnušanjem odrekao zbog njenog predatorskog korupcionaštva. Utemeljio je i rodoljubivo i dinamično društvo „Sveti Sava“, kao i masonsku ložu “Pobratim”. Pored profesure na Velikoj školi, Svetomir je stigao da bude i član Srpske kraljevske akademije, predsednik Vlade, gradonačelnik Beograda, ministar unutrašnjih poslova.

Sve ovo navodim sa predumišljajem, mada nabrajanja mogu biti i dosadna, ali u ovom slučaju svedoče kakve je ljude duha Srbija imala, a potpuno smo ih zaboravili, odbacili. Nema ih u školskim programima, a ističu se i ikoniziraju maroderi, zaverenici, “patriote”, “heroji” u uniformama i purpuru, ubice, mrzitelji, prevratnici, verolomci, zavidljivci, doušnici, pakleni akteri istorijskog podzemlja, mnogi koji su zarad vlastite alavosti držali celo društvo u mraku puževljeve školjke, u duhovnom i materijalnom siromaštvu. I danas među gospodarima naših sudbina ima onih koji žele da njihove tekovine uključe u aktuelnu politiku, da im ožive lik i delo, da uspostave sa njima kontinuitet. Opasna spiritistička seansa. Tom prilikom iz srpskog puža bi iščilelo i ono malo života što je preostalo u njemu. A ko zna, možda bi se i pretvorio u Alijena, nekog “osmog putnika” na Balkanu?

www.momcilodjorgovic.rs

(Nastavak u sledećem vikend-izdanju)