Branko Lazarević : Izliv sperme iz mozga

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

To je samo početak, mamurna jutarnja rezignacija se diže poput magle, on postaje sve veseliji i napetiji, ne ispušta ga iz ruke, i kreće avanturističkim putevima svog penisa, zagonetno ga naziva vodenjakom, i zapeva: Ulazio je on u mnoge, bezbrojne vagine, i donosio mi je lude orgazme. Bio sam između butina bezbrojnih Venera.

Ako nije standardno muško preterivanje, onda je život između dva rata bio slađi i dame predusretljivije nego što smo zamišljali? Ili je ta diplomatija bila jedna velika švaleracija, što i jeste u biti njenog posla? Karijerni ambasador nije imao dilemu:

Jedno je sigurno: nema većeg orgazma i ekstaze od ove naći se između butina voljene žene, dići joj levu nogu, prisloniti se na njene dojke, spojiti usne, zavući jezik u njena usta, obgrliti je mengelima ruku, rasturiti joj kose, dražiti je, milovati je, celivati je svuda, pipati je svuda, mirisati je svu, gledati je sa svih strana obavijajući se oko celog njenog tela kao zmija oko Laokoona i njegovih sinova, i sisati je, ujedati je…

Ne, ovde se ne završava ovaj imaginarni koitus. Ide se do kraja. Branko Lazarević eksperimentiše sa granicama izražavanja. Da li je moguće da se iz nas iscedi svaka moguća pomisao, slika, osećaj? Već je nekoliko puta primetio prilikom zapisivanja u dnevnik da bez obzira na to što je slobodan i što mu se čini da kad dohvati pisaljku ima neograničenu slobodu, ipak uvek ostaje nešto što se ne da ispovrteti na svetlo dana i što ostaje u nama. Znamo ga, a krije se i od nas samih. Može se nazreti, u magnovenju prođe kroz svest, ali se ne može odlepiti iz senke unutrašnjeg, suzdržanog života i napisati ili reći. Nešto mu ne dopušta da izađe. Ako smo sprečeni da saopštimo sve, znači da uvek i nehotice pomalo lažemo. On hoće da kaže sve, pokušava. Seks je tabu, hajde dakle da skinemo rukavice. Kada se prenese slovima na papir i „to“ vidimo, može delovati otkačeno, nepristojno, čak pornografski. Kada „to“ radimo, normalno je, kada „to“ opisujemo, može izazvati čak i gađenje. A Lazarević hoće da „to“ prikaže baš onako kako se njemu odmotava u glavi. U fascinaciji ga drži ludi dnevnik Semjuela Pepisa iz sedamnaestog veka. Razgolitio je i sebe i savremenike, dnevnik je pun žena, opisuje liaisons dangereuses sa služavkama i sa ženama iz dobrog društva, nije bilo važno da li su stare ili mlade. Neobično ropstvo koje imam prema lepoti i ništa tako ne cenim kao to – pisao je Pepis. Pominjao je imena raznih žena, ali sve su one za njega bile jedno – lepota.

Snagu da se otkači u pisanju Lazareviću daje svojeručno držanje nabreklog uda, u prolećnojutarnjem skoku, sokovi prirode nadiru, i u njemu su se pokrenule neiscrpne rekonstrukcije njegovih erotskih doživljaja. Jesu tempi passati, ali je film dobro snimljen i zapamćen u detalju, virtuelno ima snagu stvarnosti. Sam u „komunističkom“ stanu u Alekse Nenadovića br 2 na drugom spratu, pored Lovačkog roga, među ostacima svog nameštaja i biblioteke, u razrušenom životu, u podivljalom gradu, u opustošenoj zemlji, odaje se mentalnoj masturbaciji, pun penis preliva se u rukopis, reči štrcaju:

…Crvena gondolica postaje sve crvenija, pretvara se u crvenilo trešnje, u njoj i oko nje se stvaraju pene i lučenja, a crnilo dlaka prema beloj koži daje jedan božanstveni schiaro-scuro. Bradavice na dojkama se dignu, zacrvene i divota je i slast lizati ih i sisati. Usne pocrvene i zagreju se do usijanja. Oči se zapale, nozdrve počnu da drhte i celo telo se trese. Nastaju i strasnija grljenja, uvijanja, milovanja, ljubljenja, uvlačenja jednog tela u druge, stiskanja, „strndžanja“, igranja instrumentima, prstima, usnama, uvlačenja u raj i izvlačenja. Iznutra se za to vreme sve više luči i čuje se izvanredno „šljok-šljok“. Instrumenti su potpuno ljigavi, oči se zatvaraju, dah se ubrzava, stezanje je sve jače. Čovek bi hteo da je sav u ženi, žena u čoveku.

Šljok-šljok potop! Prelivu gustog soka pridružuje se mljackavi zvuk. Ne samo što se ovlažilo, nego se i progovara, svesti gore dojavljuju šta se događa dole, govor tela. Ukoliko dame „to“ čitaju, ne bi trebalo da se stide, niti da im je neprijatno, jer od tog zvuka šljok-šljok, plemenitim muškarcima rastu uši i još ponešto, ali opipljivo im se tvrdo nadima ego. Naravno, ukoliko je damama uopšte stalo da kod gospode izazovu takve efekte, jer mnogobrojni su drugi razlozi odlaska u krevet s njima. Nema kod Lazarevića „usne medne što ih ljubim ja“ i slične dečije pesmice. Zašto samo usne? Lazarević odlazi po med tamo gde se i vrca.

Kako je papir izdržao njegovo pisanje o „tome“, a da se nije upalio i izgoreo? Pazite, ovo misli i piše čovek 1946. godine, mlad čovek od 62 godine, a klinci misle da samo oni znaju šta je seks. Doduše, njima i ne pada na pamet da pišu o seksu. Andre Malro je u svom romanu „Kraljevski put“ progovorio: Mladi ljudi slabo razumeju erotizam. Do četrdesete čovek se vara, ne zna da se preda ljubavi: muškarac koji misli, ne na ženu kao dopunu seksa, nego na seks kao dopunu žene, zreo je za ljubav: utoliko gore po njega. Ali postoji i gore; doba kad se nalet seksa, nalet mladosti, vraća, jači. Pothranjivan svim vrstama uspomena… Tih godina Čarls Bukovski je, razočaran prijemom svojih prvih tekstova, započeo period nazvan ten years drunk, patosirao se alkoholom. Henri Miler je ispisivao Ružičasto raspeće, ali još niko nije bio čuo za njega. Hemingvejevo pisanje o seksu je poslanica časnog oca u odnosu na verbalnu ejakulaciju Branka Lazarevića.

Zna se šta se zavlači u vulvu, ali Lazarević ne odustaje od namere da se u nju zavuče on, zajedno sa svojim rukopisom. Reporter je bez granica. I prvo što je tamo našao jeste ono čega se najviše i plašio: njena beskrajna dubina. Izveštaj je dramatično precizan:

Falus ulazi sve dublje: sine fine profundata. Dlake i dlačice oko instrumenta su se izmešale i sve uljigavile. Falus se izvlači da se ohladi i da se smiri i uživa u ohlađivanju, i ponovo ulazi u toplinu, uzdržava se, a slast i strast su na vrhuncu, i on, tvrd, rebrima drži vaginu i jajnike i klitoris, kreće se naviše i naniže, na unutra do kraja i na spolja do…

do? Pazite sad, kakva naklonjenost buregdžijskim merama, fizici kretanja i dinamici fluida, i što je krv uzavrelija, preciznije je merenje zadovoljavanja, a uključuje se stručna i biblijska terminologija, dakle do:

do četvrt glavića i izlazi sve do usmina i klitorisa, i ponovo ulazi i izlazi, ceo, do pola, do četvrt, do osmine, do kraja, i samo se dva otvora dodiruju i, onda, ponovo do kraja uzdignute noge, do na kraj materice i, tada, u jednom uzvišenom trenutku, u ludom orgazmu i poslednji put se uzdržava i, tada, pusti seme i zasadi ga u vrt božanski: rajsko drvo je potpuno u rajskom zdencu.

Lazarević silazi do, u srpskoj književnosti neotkrivenih, dubina, pretvara se ceo u falus, falus u podmornicu, i on kao okeanograf u podmornici, zaštićen od davljenja i kuljanja sa svih strana, lično se osvedočava kakvi se procesi u našem telu pokreću kada se obeznanimo u srhu, zanemimo, ali ne i on, jer evo sa naučničkom prilježnošću prenosi:

Izlazi sperma, oseća se kako se izliva iz celog tela, iz mozga, iz krvi, iz nerava, iz jajnika, kroz kanal i kao vodoskok i tuš plavi i skače i natapa i bije po zidovima materice. Strast je na vrhuncu. Sperma se izliva. Zanos je na vrhu. Ćuti se, i samo se duboko uzdiše i izdiše, govore kratke strasne reči, pominju se oba uda sa ushićenjem, tela se još podavijaju, uvlače: to je sad jedan sklop, jedno telo, jedna strast: sve je zagrljaj, jedan zagrljaj, opojnost, pijanstvo, zanos.

Obično se smatra da su strasti kod gospode zalutalim u godine mlitave i mlake, da curkaju neprimetno tek vlažnim puževskim tragom, međutim, kod Lazarevića eros i tada održava svoju vehementnu mušku energiju prodiranja, pa zakucava:

Ud je nabijen do kraja, i dlake su ušle u vaginu, ukovao se ud, duboko ukorenio unutra, zaklinčio, ukovao, i sperma iz nabreknutog uda bije kao gejzir, i to u više mahova. Oba partnera su u vrućici strasti, u vatri, u zapaljenju: gore, obrazi su topli, puls ubrzano bije i znoj, kad je zagrljaj trajao po dva i tri sata, lije obilno, znoj ispunjene strasti. I poslednja kap sperme je izašla. Unutra je potop. Uživanje još traje i polako, smiruje se. Ud počinje da splašnjava. LJubi se još: ljubi iz zahvalnosti. Veliko delo je završeno. Polako, post coitum tristitia, tristitia laka, setna, još uvek blažena.

Svršeno je. Kako Lazarević naglašava, u ime Večnog, u ime Svega, samo ženka je još raskrečena, sva potopljena obostranim gustim mirišljavim izlivima, koji su zahvatili butine i ceo prostor do trbuha. Na te božanske žene, kako tvrdi, trošio je mnogo i svoje srce i svoju spermu. Bez žaljenja i bez kajanja.

Prisustvujemo sladostrašću u tekstu. Usamljenost, uskraćenost i uzdržavanje su pojačali prethodne doživljaje do usijanja. Ono što se ne može imati, mora se izreći. U tom nagonu je izvor reči, odatle priča kreće u svoj tok. Onako rudimentarno, bujicom, kakvom se i u prirodi probija do pražnjenja.

Kada mu već nije bila pri ruci kakva božanska žena, on u mrežu svog teksta lovi one već ulovljene, one „bezbrojne“ vagine i „bezbrojne“ raširene noge. Opisao ih je desetak. Među njima nije njegova supruga. U rekapitulaciji strasti je izostavljena, ne pripada inventaru „bezbrojnih“ i „božanstvenih“. Strast koja ga je spopala tog prolećnog jutra 1946. prizvala je samo ljubavnice, i praćakaju se one oko njegovog diplomatskog fraka, iskrsavaju i prostiru se uz i niz put njegove karijere, naravno, u ime Večnog, u ime Svega.

Ali ako nije njegova supruga na spisku, onda su supruge njegovih prijatelja. Tu je lovina bila sigurna. Uvek sam gledao da se sprijateljim sa mužem, otkriva. Zašto? Onda on manje pazi i više i njoj i meni veruje, opisuje Lazarević svoje lukave strategije i verolomstva. Dodaje velikodušno da je on te muževe i voleo. Muževi su verovali i tako bili anestezirani. Bili su ubeđeni da je dolazio u njihov dom zato što su oni veliki intelektualci, kakvim su i njega smatrali.

I on i njegove ljubavnice uživali su u samoj prevari, u krađi zadovoljstva. Kakav uzbuđujući rizik, kakva avantura prevara na oči muža!? Da on vidi, a ne vidi, da rođenim očima ne veruje. Pomeranje mozga, koitus u mozak. Kada je tu igru izvodio sa nekom Čehinjom u skrovitom, zabačenom kutu kafanske sale, na njih je naleteo muž, inače vajar. Posle nekoliko sati izvršio je samoubistvo skokom u Vltavu, hvali se Lazarević. NJegova smrt je ljubavnicima pojačala orgazam. Došao je do udovice da joj izjavi saučešće. Produžilo su u sobu do muževljeve sobe, na njenu inicijativu su se brzo svukli, ostala je samo u crnoj košulji. Čim je svršila zakukala je iz sveg glasa i otišla da plače u sobu friško preminulog muža. Prekorevala ga je zatim, on se pokunjio, ali je opet po njenom zahtevu došlo do grljenja. Svršavala bi, završava ovu žalobnu scenu Lazarević, dosta brzo, što je za žene retko, i tražila da se „seansa“ odmah ponovi.

Obožavane žene bile su raznih nacionalnosti – Mađarice, Argentinka, Poljakinja, Slovakinja, Austrijanka italijanske krvi, Austrijanka bosanske krvi, Slovenkinja, Dankinja, Grkinja, Talijanka carigradskog porekla, Belgijanka… Sa svakim premeštajem neka nova, ponekad borba da preotme plen od kakvog drugog diplomate. Eto, ta čudna Austrijanka koja je teško svršavala, ako ikako, a neprestano je demonski želela još.

Ležao je jednom s njenim mužem i s njom, ona u sredini, u mladom senu. Padalo je veče. Uhvatila ga je ispod sena za ud. Seno je šuštalo, a muž je pomislio da se neki miš vrzma. Drugi put su išli daleko od varoši na kupanje u Visli. Glavu bi joj stavljao na peščani sprud i tako je obljubivao, a da ne bi ostala trudna, vadio sam ga, i on je šikljao po vodi, a muž i društvo su bili – opet matematička preciznost – na jedno pet stotina metara od tog mesta. Drugi put, ako je verovati, u automobilu, u pomračini, na zadnjem sedištu, dok su muž i vozač sedeli napred. Uživala je da gleda kroz prozor da li muž dolazi, nataknuta na moj ud s druge strane, raspisuje se dalje dekameronski Lazarević.

Ona je, međutim, bila neizlečivo nesrećna i nervozna. NJeno stanje objasnio je sledećom dijagnozom: Celo njeno zadovoljavanje bilo je da muškarac bude neprestano sa njom i da je objahuje, htela je neprestano da se trlja. Šta je dalje bilo s njom? Kako je njen muž karijerno menjao države, tako je ona padala u ruke lokalnim zavodnicima, nekom rumunskom sekretaru, pa bogatom Sirijcu u Maloj Aziji… A posle nekog vremena poslala mu je pismo, u kome mu saopštava da se od njega naučila ljubavi, muzici i filozofiji.

U Ankari, na anadolskom platou, imao je pravi seksualni festival sa Mađaricama. Prvo sa tri sestre na divanu, one bi, sve tri, sastavljale usne da ih odjednom jednim poljupcem poljubi – grizao sam im usne, a one su se uvijale, i ja, od strasti…

Sa gramofona je dopirala mađarska muzika na fruli.

Druga Mađarica mu je dolazila u kuću na veliko strasno obljubljivanje, a posle obljube bi plakala. U Carigradu je smotao osamnaestogodišnju Grkinju koja je davala do himena da se ulazi u svetilište. Poput indijskog jogija izdržao je muke obljubivanja neobljubivanjem.

Hitlera je dočekao u Beču 1937-1938 sa dve avanture. Jedna od „božanstvenih“ bila je „dole“ tako tesna da je jedva mogao da uđe, a druga je „dole“ bila široka i „čupava“ do pupka. Obe su bile i sa njim i sa drugim partnerima istovremeno. Prva je imala nekog profesora od sedamdeset godina, druga je bila verena sa doktorom i ovaj je vadio začeće koje je bilo, kaže ona, moje.

Branko Lazarević nije diplomatski predstavljao samo „trulu Jugoslaviju“ po Evropi i Aziji, već i samohvaljenu srpsku muškost. I neuspehe države, kompenzovao je ličnim osvajačkim uspesima. Ali, kada je Jugoslavija srušena, bio je srušen i njegov seksualni život. Štaviše, odjednom je ostao potpuno sam. A na domaćem terenu nije mogao da ponovi internacionalne podvige.

Kada je pisao „Dnevnik jednog nikoga“ da li je pomišljao na to da će i neko drugi da čita sva ta njegova preživljavanja? Dnevnik je nastao prvo „u ruci, olovkom“, Lazarević je naknadno prekucao stotine strana koje su i objavljene. Stotine neprekucanih i dalje postoje u Arhivu SANU. Očekuje se da neko sa šampolionovskim sposobnostima rastumači njegov hijeroglif. Bio je Lazarević svestan te nečitljivosti kada se upustio u prekucavanje. Znači da je želeo da ponudi Drugom opis svojih erotskih doživljaja, nepoznatom čitaocu, budućim pokoljenjima. I uspeo je da se iz teksta širi miris sperme: Silna je sperma potekla u razne vagine. I tako u opštoj kataklizmi, dok se sudaraju dva svetska tornada, dve svetske sile, svoj glas dobija i njegov penis.

Sećanja na sirovi seks tog dramatičnog aprilskog jutra on pretvara u esej, glača ih u ars armandi i u ars poetica. Nad penisom koji drži u ruci peva odu radosti, himnu životu, urlik vuka samotnjaka. I elegiju istovremeno. Labudov pev. Taj Narcis zakonomerno pada u svoju suštinu, a ona je – kontemplacija nad lepotom. Zanimljivo je uporediti razmatranja Herberta Markuzea o erosu i civilizaciji napisanih 15 godina kasnije od Lazarevićevih. Markuze je tvrdio da „orfičko i narcističko iskustva svijeta negira ono što podržava svijet načela izvedbe. Bitak se doživljuje kao zadovoljenje, koje sjedinjuje čovjeka i prirodu tako da je ispunjenje čovjeka u isto vrijeme i ispunjenje (bez nasilja) same prirode“. Prema tome jezik Narcisa je pesma, a njegov rad je igra.

A Branko Lazarević je zaključio da je apsolutno sigurno da je lučenje ljubavi i semena najviši domet života, i zato je cela umetnost i cela književnost posvećena muško-ženskom odnosu i toj umetnosti zagrljaja duhovno-fizičkog. I celokupna priroda je upravo jedan venčani marš, marche nuptiale, veličanstven kao kod pčela. I ti zagrljaji su igra, dezinteresno trošenje energije, nešto „nekorisno“ i besciljno. Čisto uživanje je tu interes, nasuprot radu, proizvodnji i zadovoljavanju nagona održanja. Zadovoljstvo radi zadovoljstva, ali je, preporučuje ga Lazarević, i te kako korisno.

Zašto je sve ovo Lazarević pisao? Priznaje da on jeste Narcis. Zašto bi i pisao, nego da bi se divio sebi, makar i u opštoj i ličnoj nesreći? Pa zato je čovek i Boga stvorio po svom liku. Da je drugačije, ne bi mogao da ga obožava. Nemoguće je čoveku izaći iz narcizma, zaključuje ovaj Narcis, sve što stvori jeste po liku njegovom: i čovek je tako predodređen.