Bunt se pretvorio u gomilu praznih reči

Nije ovo više onaj grad u kojem sam rođen. U međuvremenu – a to je čitav jedan ljudski vek – pretvorio se u stanište perača novca, niskih čela i mutna pogleda, plaćenih ubica, lažljivih ktitora, falsifikatora svih fela, onih koji kupuju građevinske dozvole, izvode iz matičnih knjiga, državljanstva, diplome i molitvene doručke“, napisao je Dragan Velikić u svom poslednjem romanu „Islednik“. U intervjuu Ad hominem u nedeljnom Danasu počinjem razgovor sa Velikićem upravo od ovog citata.

NBO: Pred kraj romana „Islednik“ ove precizne dijagnoze o svetu pripovedač saopštava u pismu Majci, koja je duboko dementna preminula u staračkom domu. Ljudi s plaže pojavljuju se kao lajtmotiv u romanu. Kao da su u detinjstvu pisca bili benigniji, bar za njega, ne i za majku, a na kraju romana, oni su metafora zla. A ko su ljudi s plaže?

VELIKIĆ: Ko smo to mi? Godinama već slušam kako neki tamo ONI kidišu na naše uboge živote, na nevino prvo lice množine MI. Pa, neće biti baš tako. Skloni smo da javno kritikujemo nešto što i sami činimo tajno. Da nije tako, ne bismo živeli u ovakvom svetu. U detinjstvu je zlo benignije, jer u detinjstvu vladaju neki drugi parametri pomoću kojih onaj koji tek stupa u život stiče prva iskustva o svetu oko sebe. Šezdesetih godina prošlog veka živeli smo u siromašnom svetu. Neimaština nema potencijal da pokaže paletu prostaštva i vulgarnosti na koju je sposoban ljudski rod. Tek u obilju se razviju sve mogućnosti nezajažljivosti i pohlepe. Danas „ljudi sa plaže“ nisu samo Zvezde Granda, političari, tajkuni, sav taj nakot rođen u godinama ratova i tranzicije, već su to i ljudi koji u zaklonu bezimenosti na društvenim mrežama zagađuju svet komentarima mnogo pogubnije nego što su to pre pola veka činili neki drugi ljudi ostavljajući đubre po stenama pulskih plaža.

NBO: Kažete za sebe da niste buntovnik, već dosledan sebi, ili da između bunta i traganja za istinom, uvek birate istinu. Ako su i bunt i istina u kontekstu u kom ste govorili smeštene u politički prostor, kažite, kako biste opisali društvo u kome živimo, region ako vam je lakše, kada biste govorili kao buntovnik, a kako govoreći istinu? Ima li razlike?

VELIKIĆ: Recimo da je bunt primereniji političkom, a iskazivanje istine građanskom kontekstu. U tom smislu sam rekao da mi bunt nije cilj. Građanska odgovornost i hrabrost su ono čemu težim, u šta verujem i što se trudim da sprovodim. Od revolucionarnog buntovništva sam i u mladosti zazirao, više intuitivno, danas znam i zašto: jer više verujem u evoluciju nego u revoluciju. Govoriti istinu – odnosno iskazivati svoje mišljenje slobodno i javno, živeti ono što se propoveda, to je po meni građanska odgovornost i ono u šta verujem kao oblik svog političkog delovanja. Mislim da nam to generalno nedostaje i da je to naš veliki problem. Deo ovoga društva uopšte ne razmišlja, to znamo, ali od onih koji misle, preveliki deo ćuti i čeka izlaz u vidu nekog deusa-ex-machina. Prvo je bio Bog-otac, pa Miloš, pa Tito, pa Milošević, evo sada Vučić. Ne znam jesam li ovako mislio i pre dvadeset godina, verovatno nisam. U međuvremenu previše se bunta pretvorilo u gomilu praznih reči, audija i lister odela. I da ne bih delovao pesimistično, jer to zaista nisam, verujem u onaj preokret koji će krenuti od kreativnih, obrazovanih i hrabrih mladih ljudi, drugačijih od moje i okolnih generacija.

NBO: Napisali ste roman koji će bez sumnje postati „klasik“, dugo očekivano štivo za one koji od književnosti očekuju pitanja, odgovore, snažne ali ne petparačke emocije. Dali ste, povodom „Islednika“ mnogo intervjua, ali svaki je više pokazatelj želje novinara da čuje vaše političko mišljenje nego da razgovara o književnosti. Vi se bunite, ali kao profesionalac znate da je to neizbežno. Neizbežno, ne znači i normalno, dakle, dokle?

VELIKIĆ: To da će nešto „bez sumnje postati klasik“ u meni automatski budi sumnju, ali i nemir. Pustimo vremenu da radi svoj posao, u vezi sa mnom kao i u vezi sa raznim proklamovanim živim „klasicima“, što domaćim, što svetskim. A o književnosti, ipak me pitaju, nije baš da ne pitaju… E sad, ono što širem krugu čitalaca može da bude zanimljivo, iscrpi se u nekoliko pitanja. Najgore je kad se ode u površno prepričavanje. To je globalni fenomen, to da se više priča, piše i zna o ličnosti pisca i njegovom životu, nego o njegovoj literaturi. A možda je to i do vas, medija? Uostalom, književne teme imaju svoj prostor u književnim časopisima. Istina, sve je manje književnih časopisa. A ono što je preostalo, dobrim delom se pretvorilo u depoe gde prosek promoviše prosek.

NBO: Citiraću nekoliko poslednjih dijagnoza koje ste kroz intervjue postavili. U hrvatskom Nacionalu intervjuisani povodom Islednika, rekli ste, i to je izvučeno kao ključna glosa „Užasavam se eufemizma „žestoki momci“ kojim se u medijima, još od Arkana, nazivaju kriminalci, plaćene ubice.“. Danas, kada „žestoki momci“ postaju i TV zvezde, ali i mnogo više i ozbiljnije od toga, mislite li da izricanjem ovako snažnih poruka delujete pedagoški, ili, kome to poručujete?

VELIKIĆ: Upravo sam o tome govorio na početku – moje je da kažem ono što mislim i u šta verujem. Jer, nije tu reč o tome da li je neko obučen po mom ukusu, da li mi se sviđa nečiji izgled, frizura ili seksualni život, već treba identifikovati zlo koje razara ovo društvo, i tim češće ponavljati ukoliko je društvo oguglalo. Uostalom, stvarno ne verujem da sam izuzetak time što znam da je kriminalni ološ – ološ. Ali TV „zvezde“ mogu samo mediji da naprave, niko drugi. Prema tome, ja sam pogrešna adresa da me ispitujete o tome. Idite intervjuišite urednike rubrika ''sinoć u gradu“ i slično.

NBO: Kažete: „To zaglupljivanje, veličanje prostaštva, ukratko, neumoran i kontinuiran rad na uništavanju svih vrednosti, na gušenju individue, na njenom ponižavanju, na satiranju subverzivne svesti osvešćenog građanina, to sigurno nije slučajno“. Ako nije slučajno, onda je namerno, čija je to namera?

VELIKIĆ: Svaka vlast, manje ili više, manipuliše. To je u njenoj prirodi. Teško je manipulisati onima koji misle svojom glavom. Još od vremena starog Rima formula je bila „hleba i igara“. Naš problem je što se nedostatak hleba pokušava nadoknaditi igrom, dakle, u srpskoj verziji rimska formula glasi: „igara i igara“.

NBO: Roman „Islednik“ kritičari i novinari kulturnih rubrika proglašavaju vašim najiskrenijim romanom, nekom vrstom ispovesti. Vi kažete da je pre reč o reinterpretaciji sećanja o vlastitom životu kroz lik Majke, kroz njena sećanja, njenu demenciju, kroz gradove u kojima ste živeli, gubitak države… Da li ste reinterpretaciju u „Isledniku“ postavili kao ekvivalent: Gubitak ličnih sećanja i kolektivni gubitak do tada zajedničke države SFRJ?

VELIKIĆ: Ja ne znam kako je krenula ta kvalifikacija „najiskreniji“, verovatno je kontekst prvog pominjanja bio drugačiji, ali nikako ne mogu da pristanem, niti na to da je „najiskreniji“, niti da je uopšte „iskreniji“ od drugih, jer to bi značilo da su moji prethodni romani neiskreni. Uveravam vas da je svaki bio iskren najviše moguće, jednako kao „Islednik“. Na stranu to da iskrenost nije umetnička kategorija shvaćena u onom doslovnom smislu. Drugo, ta lična ispovest, koliko god da je ima, a ima je donekle, međutim nebitno, zaista je mogla biti u nekim sasvim drugim detaljima a ne u ovim, dakle to je sve samo povod, polazište za odmotavanje jednog života. Jednog, bilo čijeg. U tom smislu jesam zahvatao iz svog života, iz prostog razloga što mi je na dohvat ruke, ali ideja, motiv pisanja, nazovite to kako hoćete, moja potreba u krajnjoj liniji, bila je da razlistam jedan život, jer verujem da je svaki život sastavljen od tih različitih slojeva koje tek iz određene zrele perspektive, kad se izmaknemo i jako izoštrimo fokus, kroz te krpice sećanja sagledavamo, ali kao nekakve druge živote, drugačije od onoga što smo mislili da jesu. To je bila moja priča, i u svrhu nje ja sam koristio delove sopstvenog života. Ja ne mogu biti odgovoran za ono što kasnije formatizuje prosečna novinarska pamet. Stvarno mi je malo tužno da se u tome svemu vidi samo nekakva intimna ispovest o mojoj majci. Pa ja prvi ne podnosim takvu literaturu. A imena su tu da daju na autentičnosti toj ideji, u koju čvrsto verujem, da ne postoji jedan život, kao neko linearno dešavanje, već postoje samo interpretacije. I kao što postoje interpretacije pojedinačnih života, tako postoje interpretacije određenih društvenih perioda. Samo to. Nema istine jedne, nepomerive, koherentne. Samo interpretacije, ali ne kao čisto racionalna odrednica, već i kao emotivni doživljaj, koji se menja u zavisnosti od načina na koji razumemo neke stvari.

NBO: Kritični ste prema vlasti i društvu koje je stvoreno, ali kažete da ni ranije nije bilo mnogo bolje?

VELIKIĆ: Mi smo u socijalizmu živeli bolje, to ne treba posebno navoditi, ali mi smo sve današnje mane i tada ispoljavali – korupciju, opštu društvenu krađu, sistem koji je zavisio od pojedinaca a ne od neke sopstvene čvrste strukture, zapošljavanje preko veze, beneficije preko veze… Setite se samo one potvrde o moralno-političkoj podobnosti – eufemizma da ste član Saveza komunista – bez koje je bilo teško dobiti posao. Dakle, ni tada znanje i stručnost nisu bili garancija za uspeh, naprotiv – kao i danas, značili su najčešće odijum okoline; mi smo isti oni ljudi, samo smo u međuvremenu strašno osiromašili, ogrešili se i izblamirali na svetskom nivou.

NBO: „Islednik“ je nagrađen dvema nagradama „Kočićevo pero“ i „Vitalovom“. Roman Via Pula dobio je 1988. Nagradu Miloš Crnjanski, da bi tek Ruski prozor, 2007. dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, te Nagradu Meša Selimović za najbolju knjigu godine. Sve što ste pisali u međuvremenu, nekih šest romana, ostalo je bez nagrada. Pročitala sam nedavno da to smatrate „političkim odlukama“ jer ste „uvek govorili kritički na račun vlasti“. Pa, da li je Vučićevo vreme, ako je suditi po dodeli nagrada „Isledniku“, koje mu zaista po pravdi i pripadaju, ispalo liberalnije u odnosu na period pre njega?

VELIKIĆ: Nije da je vreme liberalnije, već književnost, čitava kultura, nema onu težinu koju je imala nekad. Ali, nećemo kukati. Umetnik nema važnijeg cilja od rada na sebi. Teže je opstati nego postati.

NBO: Kojim knjigama se vraćate, a koje nove su vas „osvojile“ u meri da bi ih preporučili?

VELIKIĆ: Vraćam se Kavafiju, Bulgakovu, Andriću, Pekiću… Upravo sam pročitao dve izuzetne prozne knjige iz našeg prvog komšiluka. Davno nisam naišao na knjigu gde vlada vrhunski sklad misli i stila kao što je to u romanu „Mogla sam to biti ja“ Marine Vujčić. Verujem da će naći put do srpskih čitalaca, kao što je to već slučaj sa Miljenkom Jergovićem. Njegov novi roman „Doboši noći“ je književna fantazija majstorski napisana, stvarnija od svake stvarnosti.

NBO: U romanu Islednik pripovedač je setan. Kada piše o životu, gradovima, ljudima, starenju, sećanju… Da li je sudbina pisca na Balkanu nužno „setnija“ od pisca, recimo, u Americi, ili nekoj srećnijoj zemlji?

VELIKIĆ: Uh, taman posla, uopšte ne mislim da to ima veze.

NBO: Šta? Sreća i život u srećnoj zemlji sa količinom sete kod ljudi? Ili mi odgovarate samo o odnosu sreće i sete kod pisaca?

VELIKIĆ:Postoji nepregledna gomila površne literature. Amerika je ranije prednjačila u tome, ali sada se to proporcionalno svuda proizvodi u jednakoj meri. Ta površna tzv. literatura ima za cilj jedino da se proda i donese zaradu piscu i izdavaču. U tu svrhu lako se formira poželjan model, a jedna od njegovih komponenti je da sve bude lagano, lepršavo, da ne zadire ozbiljno u bilo kakvu životnu problematiku, da se barata opštim mestima, da ne postoji „s“ od subverzije… Svaka ozbiljna umetnost podrazumeva promišljajući odnos prema životu, a onda ćete ili biti besni zbog silne nepravde i nesreće koja na svetu postoji, ili – kako vi kažete – setni.

NBO:Mislite li da pisac ima određenu ulogu u društvu, posebno u užasnim vremenima, ili se klonite svakog mesijanizma?

VELIKIĆ: Na piscima je da pišu. Dobro je kad su pisci talentovani, pa pružaju koliko-toliko istinitu sliku sveta, što onda pozitivno utiče na čitaoca, „posebno u užasnim vremenima“, kako kažete. Znate ono kad pomislite da ste ludi, da ste sami u svemiru u svom sagledavanju stvarnosti, i onda vam do ruke dođe knjiga koja vas ojača. Shvatite da ima i drugih kao vi, da niste sami. Manite me mesija.

NBO: Mislite li već o nekom gradu ili o nekom novom romanu?

VELIKIĆ: Uvek nakon što stavim tačku na rukopis pravim pauzu barem od pola godine. Tek onda kreće proces akumulacije. Užasavam se štancovanja knjiga. Evo, već je prošlo devet meseci otkako sam završio „Islednika“, a nisam još počeo novi roman. Međutim, obris imam. Grad je Beograd.

NBO: Ako smem da budem lična, za mene je bila mala sreća čitanje romana „Islednik“. Šta je sreća? Za vas?

VELIKIĆ: Sreća je kada radite ono što volite, i kada to što volite imate s kime da podelite.

Književnost nije dodatno zanimanje

NBO: Neizbežno pitanje koje vam se uvek postavlja jesu godine vašeg „ambasadorovanja“ u Beču. Kada danas kažete da se nikada više ne biste bavili politikom, da li zaista ne biste i zašto?

VELIKIĆ: Biti ambasador je ozbiljan posao. Posebno u zemljama kao što je Austrija, sa kojom imamo jaku privrednu saradnju i gde živi četvrt miliona naših građana. Dok sam obavljao dužnost ambasadora nisam pisao, jer je to nemoguće. Dvadeset i četiri sata ste na raspolaganju. Meni književnost nije dodatno zanimanje. I zato, da bih pisao, potrebno mi je sve vreme ovog sveta. Sem toga, kao državni službenik, nemate pravo da javno iznosite lično mišljenje.

Beleška o sagovorniku

Dragan Velikić, rođen u Beogradu, odrastao u Puli, gradu koji se često javlja u piščevim sećanjima i literaturi. U periodu od 1994. do 2002. boravio je u Budimpešti, Beču, Minhenu, Bremenu i Berlinu. Od juna 2005. do novembra 2009. bio je ambasador Srbije u Austriji.
Romani: Via Pula, Astragan, Hamsin 51, Severni zid, Danteov trg, Slučaj Bremen, Dosije Domaševski, Ruski prozor, za koji je 2007. dobio Nin-ovu nagradu i „Mešu Selimovića“ za najbolju knjigu godine, Bonavia(2012.)
Roman „Islednik“ (Laguna, 2015) nagrađen nedavno Vitalovom nagradom. Mnogi smatraju da je to i njegov najbolji roman do sada.
Velikićeva inspiracija su gradovi, putovanja i ljudi.