Čitanje pijaca

Sokrat je sa svojim učenicima „operisao“ na pijaci, agori, tražeći sagovornike. U svim slučajevima, pojam je vezan za grad, gde je razmena između proizvođača i onih koji to ne mogu biti nužna. Masovna ishrana, recimo vladajućih slojeva, vojske ili čitave klase gradske sirotinje, kao u antičkome Rimu, stvar je velikih državnih sistema. Ono što stiže na pijacu je u mnogim kulturama bilo i još uvek jeste dopunjavanje malih potreba i jednostavne razmene, nužno za održavanje mira i reda u gradu, prototipu državnog uređenja. Od pijace i uspešne razmene podjednako zavise stanovnici grada i oni koji proizvode robu za pijacu. Pijaca je tako postala institucija u kojoj su se alternativni oblici sporazumevanja, grupisanja, političke orijentacije i uopšte svakodnevnoga komuniciranja organizovali u izvesnome prostoru kontrolisane slobode: na pijaci se susreću sistem vlasti, otpor vlasti, buduća vlast, bivša vlast, svi zauzeti niskim potrebama svakodnevice, i istovremeno svi „reprezentativni“. Uz njih, pravo pijačnoga komuniciranja imaju i svi ostali. Drugim rečima, od negde verovatno osmoga milenijuma pre naše ere pijaca je prostor/vreme gde se sreće sve što se inače ne može sresti.

Politički značaj i energija pijace vide se, na jednoj strani, u stalnome potcenjivanju „pijačnoga“ sporazumevanja u javnome diskursu, i na drugoj strani, u realnome prenosu pijačnoga sporazumevanja na visoke političke nivoe: važno je ko se sporazumeva, ne kako. U tome smislu, pijaca je moćna metafora socijalnih dogovora i njima pripadajućega licemerja. Ona opominje na društvenu stvarnost. Za svakoga koga ona zanima pijaca je ključno mesto za razumevanje kulture, posebno neke druge kulture. Posle seanse muzeja i spomenika, pijaca je nužna dopuna čitanja druge kulture, i na putovanju je nikada ne treba propustiti.

Pijace u kulturama širom sveta smeštaju se u centar grada (hrana, manje potrebe, starine) ili izvan grada (stočne, automobilske, pijace na veliko). Mogu biti opredeljene danima u nedelji (pijačni dani), mogu biti pokretne (ulične pijace za deo grada određenim danom), mogu biti smeštene u posebne pokrivene prostore, kao što su bile pariske Hale, londonski Kovent Garden, kao što je još uvek Velika pijaca u Budimpešti (<I>Nagycsarnok<I>), ili Zeleni venac u Beogradu, ili pijaca u ulici Atinas u Atini. Velike građevine pijaca u Evropi su uglavnom proizvod utilitarne arhitekture kraja devetnaestog i početka dvadesetoga veka, koje danas izgledaju kao zahtevni estetički projekti.

Krajem šezdesetih godina dvadesetoga veka ekspanzivna francuska nacionalna politika je smislila da izgradi veličanstveni kulturni centar Bobur, ali i da uništi „trbuh“ Pariza – Hale. Od srednjovekovnih vremena to je bilo mesto razmene života i smrti ili najvažnijih potreba: bilo je groblje i mesto prostitucije, uobičajena kombinacija društvenih servisa u evropskim gradovima. Kada su posle skoro celoga veka preseljavanja ostataka iz staroga groblja Nevinih (izvestan deo kostiju je u pariskim katakombama, priređen kao „izložba“) otvorili novo parisko groblje na tadašnjem rubu grada, Per-Lašez, Hale su uređene kao pokrivena pijaca. Uskoro je pijaca dobila sve pripadajuće oznake, jedino groblja više nije bilo. Na istome mestu je danas kompleks trgovina, bioskopa, restorana i svega drugoga što pripada „modernome“. Oko njega očuvana je još samo jedna stara kafana u kojoj su se osvežavali nekadašnji radnici na pijaci. Na ruševinama bivše pijace je 1974. godine Marko Fereri snimio radikalnu političku vestern-parodiju pod naslovom <I>Ne dirajte belu ženu<I>: kauboji i Indijanci se jure po građevinskome prostoru, rupama i brdima šljake, u oštroj kritici američkog imperijalizma.

Londonski Kovent Garden je doživeo sličnu sudbinu, ali mnogo „mekše“, jer danas služi kao ekskluzivno mesto kulture i kupovine, sa elitnim proizvodima. Srećom, očuvane su stare pijace, ponekad smešno male i užasno skupe, kao što je minijaturna pijaca u ulici Bisi u šestom arondismanu u Parizu. No ako se uputite tamo, i provedete dosta vremena na dobroj opservacijskoj tački u nekome kafiću, može vam se desiti da vidite svašta, pre svega lica. Pre mnogo godina birala sam tamo krompir zajedno sa Marčellom Mastrojanijem…

Malo pijaca u Evropi ima odlike ljubljanske, sa branjevkama – ženama koje iz bašti u predgrađu donose zeleniš: cene ljubljanske pijace uveliko odgovaraju ekskluzivnosti i šarmu. Skoro sve evropske pijace danas imaju „odeljenja“ za prodaju eko- i bio-proizvoda. Mnoge su razvile sasvim posebne tipove tržišnih niša: u istočnome delu Berlina se na pijacama mogu naći pravi fantomski delovi, gde se još prodaju proizvodi bivše istočnonemačke države. Nije reč o sovjetskim parafernalijama, kapama, ordenju i šlemovima, kao inače na ulicama Berlina: reč je o proizvodima koji su vredni zbog svoje istorije, premda su odavno neupotrebljivi, kao prehrambeni proizvodi, deterdženti, sapuni, zubne paste, posebno ako su u originalnoj ambalaži. Šta čovek da radi sa čokoladnim kremom starim dvadeset godina, nije baš sasvim jasno, ali i to ima svoju evro-cenu… Na italijanskim pijacama je uobičajeni deo sa svim i svačim, robom na razne načine dobijenom iz industrije, fabrika, čak i visoke mode: Fereov sako za pet evra? Naravno. Na jednom od kombija koji sam pre nekoliko godina videla na pijaci u Firenci stajao je veliki natpis: „Mi smo pošteni lopovi“.

Najlepše i najbogatije pijace današnjega sveta su na Sredozemlju, posebno na južnim rubovima, i uopšte u muslimanskome svetu. Kultura cenjkanja je tu tako kodifikovana, da je bolje temeljno se naučiti pre obilaska, jer ne spada u trgovanje, već u etikeciju. Trg <I>Jamaâ El Fna<I> u Marakešu je proglašen spomenikom UNESCA: osim pijace, to je mesto zabave na otvorenome, narodne umetnosti, izvođača, profesionalnih pripovedača, krotitelja zmija, rvača i ko zna čega sve još. Verovatno najuzbudljivija među svima je Kapali-čaršija u Carigradu, grad unutar grada: tu je, ako preživite prvi talas napada namenjen samo zapadnim turistima, još uvek sačuvana umetnost kupovanja i cenjkanja koja rasipno raspolaže najdragocenijom valutom na svetu: vremenom. Nigde drugde na svetu ne možete inače videti kako prolaze kupci, prodavci, stvari, jezici i gestovi svih poznatih kontinenata, pre svega tri „stara“ kontinenta – ali samo ako sedite, uz vruć čaj i hladnu vodu.

Pijace su često živi svedoci istorije, recimo kolonijalne: ako ne možete stići do Indonezije, najbolji izbor tekstila i začina ćete naći na holandskim pijacama; Kinezi su već sada na svim evropskim pijacama, čak i u zabitim planinskim selima u Grčkoj. Balkanske pijace, posebno na osetljivim granicama između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, jasno svedoče o politici i ekonomiji regije. „Čitanje“ pijaca je disciplina i veština koju bismo svi morali imati kao deo osnovne građanske senzibilnosti – za drugoga, za druge kulture, za socijalne razlike, za znakove krize. Bogata pijaca od juče već sutra može biti mizerno mesto razmene luksuza koji je donedavno bio prezrena svakodnevica. Zabavna napetost gradskoga „poznavaoca“ i seoskoga prodavca može preko noći postati socijalni konflikt. A oni koji se u sferi politike služe pijačnim jezikom i pijačnim gestovima mogu isto tako brzo biti kažnjeni što su posegli u sistem sporazumevanja u kojem nisu po definiciji autoritet, i u sistem razmene u kojem njihov novac ne mora da vredi mnogo…