Dilema jednog postfilozofa

U moje vreme, kako se to kaže, u jednoj rečeničnoj frazi, iako niko ne zna šta bi precizno moglo da bude ovo moje vreme, studirala se tzv. čista filozofija. Sam izraz danas deluje anahrono, jer čista flozofija više ne postoji. Ona je danas utvara, koja se više ne uzima ozbiljno, ali je nekada postojala. Zato bi danas bilo neozbiljno govoriti o takozvanoj čistoj“ filozofiji. Ono čisto i ozbiljno je, dakle, postojalo, ali se promenilo i nestalo. Tako je to.

Nekadašnja philosophia perenis je opet davno bila ozbiljan poduhvat ili pregnuće, ovaj herbarijum večnih istina. Šta je danas, uopšte, večno? Umalo nisam napisao požuteli herbarijum, što govori o tome da neka jezička skladišta, možda, ipak postoje. Ona, šta više, izgleda čine samu osnovu našeg jezičkog pamćenja, kao i ovih transcendentalnih fraza, koje ipak sputavaju jezičku maštu.

Zato i ono što su stari Grci nazivali logos nije bez osnova. Koliko je ova priča o logosu ozbiljna? Naravno, i danas pišu filozofi koji i dalje veruju u logos. Fenomenologija, međutim, nikad nije uspela da dokaže postojanje logosa, dok je u post-fenomenološkom mišljenju, koje je danas na sceni, ova priča o postojanju navodne umne supstancije, koja predstavlja osnovu našeg umnog rasuđivanja i govora, dekodirana kao transcendentalna iluzija, koja svoje poreklo ima u halucinaciji ovog unutrašnjeg glasa (duše), odnosno, ovog Avgustinovog unutrašnjeg čoveka.

Filozofija koja se oslobodila teološkog i metafizičkog nasleđa ima zato danas jednu drugu vrstu ozbiljnosti čija je osnova, nasuprot tome, sumnja i podozrivost prema svim transcedentalnim apsolutima, kako ih je nazvao još Lešek Kolakovski.

Sam nikada nisam bio ozbiljan a još manje čist filozof. Za mene je filozofija bila artefakt, nešto veštački napravljeno, jer nikada nisam bio uveren da su otkrića u filozofiji nešto presudno. Filozofi su se bavili tajnim odnosima među pojmovima koje su sami izmislili, bez posledica po stvarni život. Ovu životnu moć filozofije izmaštali su tzv. angažovani filozofi u raznim oblastima. Tako, na primer, postoji tajna veza između Avgustinovog načela: „Grešim, dakle, postojim“ i Dekartovog „Mislim, dakle, postojim“, jedan odnos koji, naravno, ne postoji u svetu, ali postoji u glavama samih filozofa. Nešto kasnije ću na ovom primeru razviti taj odnos. Jer, jedini praktični aspekt, ili strana, u ovom utvarnom odnosu, tiče se samo prividnog napretka u odnosu na problem postojanja (osnovni ljudski problem), koji se, u prvom slučaju, odnosi na Boga, a u drugom na sam razum. Ali, to je samo umna zabava za filozofe, ali ne i za laike, kojih je u svakom slučaju mnogostruko više. Ustvari, ovaj problem je preuzet iz života, jer i bez filozofije ljudi idu u crkvu ili, možda, u školu. Potrebno je samo pretpostaviti koliko je tzv. normalnih ljudi čulo za Baruha de Spinozu ili Ferdinanda de Sosira. Zato se filozofi, uglavnom, bave istorijom filozofije okruženi ovim senkama. Zar je onda neobično da se ovaj zanat danas, uglavnom, nalazi među propalim zanatima. Svoj osnovni zadatak post filozof zato vidi u izlasku iz ove kuće senki, u šta se pretvorila čista filozofija, na svetlo dana i među laike, kojih je, kao što sam rekao, daleko više. Jer je ovaj riterski roman prestao da interesuje bilo koga izvan malog kruga umišljenih znalaca, kakvih je najviše među profesorima filozofije.

Insistirajući na ovom tajnom odnosu među pojmovima, Hegel će kao „svetski majstor za filozofiju“ u odbranu istorije filozofije i njene ozbiljnosti napisati: „Tvorevine istorije filozofije nisu nikakve pustolovine, kao što ni istorija sveta nije više romantična; ona ne pretpostavlja samo neku zbirku slučajnih događaja, doživljaja ritera lutalica koji se sami potucaju po svetu, besciljno se iznuravaju i čija je delotvornost iščezla bez traga. Isto tako je netačno da je neko samovoljno izmislio nešto ovde, a neko drugi nešto drugo tamo, već u kretanju mislenoga duha postoji suštinska povezanost“.

Zato je potrebno samo preokrenuti ovaj postulat „o kretanju mislenoga duha“ od kojeg je filozofija živela vekovima, da bi se ostvario uvid u ono što se naziva savremenom filozofijom koja je iz ove špilje umišljenog duha, najzad, izašla na svetlo dana (carpe diem), gde više ništa nije povezano, niti to može biti.

Ali, kakva je to filozofija bez duha i njegove suštinske povezanosti? Filozofija je ipak od samog početka bila borba protiv mita, pa zašto se onda ne bi oslobodila i ovog mita o duhu? Hegelova priča o oblicima duha zato se ipak vratila u mit. Toliko o ozbiljnosti filozofije.

Lucidnost je nešto drugo. Ona nije supstancija, ili umni govor, nego svakodnevni život koji se menja. „Jer se poglavito iz istorije filozofije dokazuje da filozofija nema nikakve vrednosti“. U samoj filozofiji stoga postoji logički krug, iz kojeg se mora izaći da se ne bi ostao umišljen ili čist filozof. O čemu govori ovaj krug?

Istorija filozofije zavisi od pojma filozofije i obratno: filozofija se određuje posredstvom svoje istorije. Iz ovog kruga nema izlaza, upravo zato što u tome ima nekog logosa. Zato je potrebno izaći iz istorije filozofije, izaći iz Grčke, i otisnuti se na otvoreno more života a sablasti prepustiti mrtvima. Jer, svaki pojam zaustavlja vreme i nije drugo do statična odredba pomoću koje nam sablasti pokazuju svoje logičko lice, kao da je to neki rezultat, a ne fikcija.

No, bavljenje istorijom filozofije, što je najčešće eufemizam za samu filozofiju, tako je očaravajuće i istovremeno tako neozbiljno, baš zato što, navodno, postoji suštinska veza između prividne prošlosti filozofije i sadašnjeg stupnja koji je filozofija dostigla u svom razvitku. To je samo nova obmana pošto će Hegel braniti i suprotan stav, prema kome u istoriji duha nema razvitka. Zar je to ozbiljno? Uostalom, ko zna šta pisac ozbiljno misli o ovom predmetu, ili je sve u post filozofiji samo otvorena artificijelna igra lucidnosti i jezika. Videćemo ako pogledamo šta je ozbiljno a šta nije u ovoj igri.

Filozofija je kao veštačko cveće. Postoji, međutim, jednostavan metafizički trik da se ova samoproizvodnja veštačkih istina, što je određenje filozofije od samog početka, sačuva od stvarnog života. Tako će Hegel postaviti pitanje: kako filozofija čije su istine večne uopšte može imati istoriju? Jedino tako što će ono stvarno proglasiti za njenu spoljašnju i naravno manje vrednu stranu, dok je ono istinito i večno jedina njena autentična unutrašnja istorija. Tako ovaj postulat unutrašnjeg pretvara filozofiju u veštačko cveće. To je stari trik filozofije i onih koji je brane od ovih prigovora i tako je od samog početka.

Prevara je, međutim, otkrivena, a filozofija je ostala bez aure ozbiljnog poduhvata, dok filozof zajedno sa svojim bratom sveštenikom više i ne izlazi iz svog veštačkog raja. Profesore filozofije hvata panika da će ostati bez posla i izgubiti pravo na iluziju, iako to nije pravo, nego potreba. To o spoljašnjem i unutrašnjem, ta lukava zavodnička igra filozofskog mišljenja može se objasniti i na ovom primeru: Čovek je najveći mučitelj, možda najveći u prirodi. Tako su ljudi prirodu pretvorili u gradove u kojima žive potpuno bezbedno, njihovi najveći robovi su nesrećne životinje, iako je i sam čovek bolesna životinja. On čak i donosi zakone o zaštiti životinja, čime je ova unutrašnja strana potvrđena kao vrhunac licemerja. O tome na primer svedoče sjajne Vorholove keramičke svinje ili osvrnimo se na pse, oni su na lancima zbog kojih ne mogu da se okrenu čak ni oko sebe. Ili životinje za tovljenje koje čovek ubija na razne načine, a odskora i pomoću struje, što bi trebalo da bude humana strana ovog zakona. Toliko o spoljašnjem i unutrašnjem.

U principu, istorija filozofije je kreativan postupak, ako se oslobodi iluzije o svojoj naučnosti i navodnim tajnim vezama sa samom stvarnošću. Moguće je zamisliti filozofa koji piše vlastitu istoriju filozofije u kojoj je red drugačiji od uobičajenog, a njen početak nije više u Grčkoj. Jer, filozofija je kao čitanje novina koje se mora obaviti kako bi se čitalac uverio da u novinama nema ničega. Već sam pisao o tome da će novinari biti najveći filozofi u ovom veku koji je započeo.

A zatim još nešto o ovoj igri.

Hajdeger, na primer, govori o zatamnjenju duha posle sloma nemačkog idealizma, posle čega su „sve stvari pale na isti nivo“, što je tipična filozofska konstrukcija, kao što je to i moj termin (Entmoderne) koji sam izmislio da bih naglasio udaljenost postmoderne od moderne, kao što sam tada mislio. Retko se piše o tome da je i sam Huserl, koji je bio žrtva nacionalsocijalizma u Nemačkoj, i sam bio, na primer, za udaljavanje (proterivanje) Roma iz Evrope, jer oni „svojim lutanjem ugrožavaju transcendentalni duh Evrope“, kako je svojevremeno pisao Huserl.

Toliko o ozbiljnosti filozofije.

Neko će primetiti da piscu ovog pamfleta više nije mesto u filozofiji, makar i tako maloj kao što je filozofija na srpskom jeziku. Ali, takvo mišljenje, koje je već izrečeno, govori i o samom kritičaru i njegovom shvatanju filozofije kao crkve, iako se može eskomucirati iz crkve, ali ne i iz filozofije. Filozofija sigurno više nije ozbiljna, kao što je nekad bila. Ona zato liči na staru damu koju je vreme pregazilo, a preostali ljubitelji filozofije, u koje spada i ovaj postfilozof, u malobrojne posetioce ovog muzeja, koji je načešće prazan.

I da ne postoji ovaj muzej bi zato trebalo izmisliti. Ipak. ovaj preobražaj filozofije ostaje nejasan i zatamljen. Postfilozof zato ovde ima ogromnu teškoću da izrazi ono što dolazi, ako dolazi…

Odlomak iz obimnijeg rada