Dilema novovekovne teologije: Isus ili Hrist

 Moderna teologija započinje time da se okreće od Hrista, a pribegava Isusu kao istorijski dohvatljivoj zbilji, da bi zatim na vrhuncu tog pokreta, kod Bultmana, krenula u suprotnom pravcu: od Isusa natrag ka Hristu.

Polazeći od prve tendencije od Hrista ka Isusu, Harnak je na početku 20. stoleća na taj način i pisao svoje delo 'Bit hrišćanstva'. Ta knjiga nudila je oblik hrišćanstva zadojen ponosom i optimizmom uma, u kojoj jedna od suštinskih rečenica glasi: „U jevanđelje ne spada Sin, nego samo Otac, kako je i sam Isus naveštao“. Kako to izgleda jednostavno i spasonosno. Tamo gde je ispovedanje o Sinu stvorilo razdvojenost hrišćana i nehrišćana, i između hrišćanskih različitih orijentacija, tu spoznaja o Ocu može da stvori jedinstvo. Dok Sin pripada samo nekima, Otac pripada svima i svi pripadaju njemu. Tamo gde je vera stvorila raskol, neka ljubav sada stvori povezanost. Isus nasuprot Hristu: to znači daleko od dogme, a bliže ljubavi. Kada se dozvolilo da od Isusa koji je propovedao, koji je svim ljudima navestio zajedničkog oca i tako ih učinio braćom, postane propovedan Hrist koji traži veru, a sam postaje dogma, time je prema Harnakovom mišljenju došlo do presudnog prekida. Harnak tvrdi da je nastupila doktrina o Bogočoveku, o 'Sinu', pa je tako umesto tolerancije i bratstva, u čemu se sastoji spasenje, došla spasonosna nauka koja može da znači samo nesreću i propast, nauka koja je izazvala sukobe i raskole. Iz toga se nameće da moramo da napustimo propovedanog Hrista, predmet verovanja koji razdvaja, a vratimo se Isusu koji pripoveda, poziva na moć ljubavi koja nas pod jednim ocem ujedinjuje s mnogo braće. Otprilike u isto vreme iznošen je dokaz da je siromašni Isus romantičan san, istorijska fatamorgana, odraz njegove žeđi i čežnje, koja sve više nestaje kako joj se približavamo.

Zato je Bultman odlučno krenuo drugim putem: što se tiče Isusa, važna je činjenica da je egzistirao, uostalom vera se ne poziva na nesigurne hipoteze koje ne mogu da pruže nikakvu istorijsku sigurnost, nego se poziva jedino na istinitost reči naveštenja.

Imajući u vidu te probleme, razumljivo je da ponovo raste broj onih koji se sklanjaju od istorijskog Isusa, svedenog na senku pukog postojanja, pribegavajući ponovo najčovečnijem čoveku od svih ljudi. Ta čovečnost im se u tom razbožanstvenom svetu čini poslednjim bljeskom božanskog koji je preostao nakon 'Božje smrti'. To se događa danas u teologiji 'Božje smrti' koja kaže da mi nemamo više Boga, ali nam ostaje Isus kao znak pouzdanja koje nas bodri da nastavimo. Njegova čovečnost bi trebalo da postane, u svetu u kome nema Boga, nešto kao namesništvo za Boga koga više nije moguće naći. Takav Isus koji bi trebalo da bude smisao i uslov našeg života u svojoj osnovi je apsurdan. Sama istorija ne utvrđuje sadašnjost, nego utvrđuje ono što je bilo. Takva romantika o Isusu je bez budućnosti, ali i lišena sadašnjosti.

Vrludanje modernog duha između Isusa i Hrista nije bilo samo po sebi uzaludno. Smatram da ono može da postane i putokaz, putokaz da jedno (Isus) ne postoji bez drugog (Hrist), tačnije da čovek uvek ispočetka mora u jednom da otkriva značenje drugog, jer u stvarnosti Isus postoji samo kao Hrist, a Hrist samo u Isusu. Moramo da odemo korak dalje i pre bilo kakve rekonstrukcije da pokušamo da shvatimo šta kaže vera koja nije rekonstrukcija, nego sadašnjost, koja nije teorija, nego stvarnost živog egzistiranja. Možda bi, ipak, trebalo da imamo više poverenja u stalnu sadašnjost vere, sadašnjost koja prožima vekove, a vera što je nosi u suštini želi da bude samo jedno: da bude razumevanje onoga ko je i šta je Hrist u stvari bio. Možda bismo u tu sadašnjost morali da imamo više poverenja nego u rekonstrukciju koja svoj put traži izvan stvarnosti. U najmanju ruku trebalo bi pokušati da prihvatimo ono što vera želi da nam kaže.

(Odlomak iz knjige „Uvod u hrišćanstvo“ Jozefa Racingera, kasnije pape Benedikta XVI, koja se smatra jednom od najznačajnijih publikacija 20. veka na temu hrišćanstva. Prevedena je na oko 30 jezika uključujući rusko izdanje sa predgovorom tada mitropolita Kirila, danas patrijarha moskovskog i cele Rusije. Knjiga će uskoro biti objavljena i na srpskom jeziku.)