Dom – idilična zajednica neravnopravnih

Tu su muškarci najvećma ljudi, jer iako čuju, u nekim posebnim prilikama, da postoji Bog kojeg treba služiti, Spasitelj u kojeg treba verovati i sveti zakon kojeg se treba pridržavati, ono što oni pred sobom vide, „svakoga dana i svakoga časa, jeste razdor, smrtonosan za najuzvišenije impulse duše, oko drugog boga – Mamona nepravednosti – Moloha ovoga sveta“ (Ellis 1839:45). Ali Molosima ovoga sveta u njegovom domu nema mesta. Časni O'Donahju (H. C. O'Donoghue) u knjizi Marriage: the Source, Stability and Perfection of Social Happiness and Duty (Brak: izvor, stabilnost i savršenstvo društvene sreće i dužnosti, 1828), piše da muškarac može održati otkriće da, iako su svuda oko njega tama i poniženje, kod kuće ipak postoji jedan mali svet ljubavi u kojem je on monarh“ (nav. u tosh 2007:49).

Ovaj kolaž mudrih reči trebalo bi da potcrta dve stvari. Jedna se odnosi na ulogu doma, druga na asimetrične uloge onih koji ga čine. Dom je konačno uporište u odnosu na koje se definiše mogućnost bivanja pojedincem: samo na tom izdvojenom mestu njegovo bezglavo, nemilosrdno „moći da se bude bolji“ stapa se s promišljenim „treba da se bude bolji“. Zato je dom uslov mogućnosti konstantne socijalizacije pojedinca, dom koji on pravi za sebe kao prostor bar privremenog istrgnuća iz nesmiljenog kolanja interesa. Međutim, to važi samo za dom u kojem su uloge onih koji dom čine jasno određene. Naime, za razliku od dinamičnog ulaženja i izlaženja (skidanja i ponovnog stavljanja maski, preobražavanju iz advokata u čoveku, i iz čoveka u monarha) koje izvodi posednik privatnosti, njegovu ženu odlikuje statičnost. Dok se muškarac rukovodi načelom usavršenosti, nastojeći da uvek postaje bolji nego što jeste, žena se konstruiše kao sredstvo koje taj proces podstiče i pospešuje. Prema rečima Sare Stikni Elis, žene su „voljni instrumenti promovisanja javnog i privatnog dobra“ (Ellis 1839:27, kurziv A. Z.). Za ulogu koja je ženi namenjena takođe su neophodne revnost i istrajna, nepokolebljiva volja: žena mora da bude neiskvarivo dobra, nepopustljivo vrla i nepogrešivo mudra, i to vrhunsko oličenje dobrote, vrline i mudrosti, vrhunsko je upravo jer ne treba da doprinese njenom razvoju, već da je učvrsti u moći samoodricanja (Ruskin 1864: 69). Dakle, spram bitno procesualne savršenosti pojedinca koja se postavlja kao cilj i ideal, kao usavršivost, žena se misli kao savršenost – kao uvek već dovršeno stanje. Ta savršena statičnost žene pojedinca izvor je specifične ženske „moći“, u šta nas uveravaju i Sara Elis i Džon Raskin i nebrojeni drugi viktorijanski moralisti, gotovo božanske moći koja dom čini „svetim mestom, vestalskim hramom, hramom ognjišta“. Žena je, prema tome, u svom statičnom savršenstvu zaštićena od svakovrsnih zloduha: odnosno, ona je, kako kaže Raskin, zaštićena domom koji se nalazi izvan spoljnog sveta (outerworld), upravo zato što se u njega ne može prodreti (penetrate), niti se njegov prag može prekoračiti (cross the threshold) (isto: 68)

Ta distinkcija između dinamičnog/procesa/usavršivosti i statičnog/stanja/savršenosti ključna je u normiranju odnosa između pojedinca i njegove žene. Kao u legendama o kralju Arturu koje su sredinom veka nanovo otkrivene među viktorijanskom srednjom klasom, sentimentalni veo spušta se na život plemenitog borca protiv Moloha ovoga sveta koji čini sve da bi zaštitio svoju blistavu tvrđavu. Jer tamo ga spremno čeka njegova Lepa Inid, njegova ladylike supruga. Kao u pričama o vitezovima okruglog stola, čija je borba uzvišena avantura koja se okončava povratkom u zamak gde ih očekuju njihove verne druge, tako i u savremenom mitskom prikazu srednje klase izgleda romantični ideal družbeničkog braka. Kao ni u arturijanskim legendama, ni on ne počiva na ravnopravnosti družbenika, čak ni na ravnopravnoj moći u različitim domenima koji su im, prema meri njihove savršenosti, doznačeni. Reči koje se najčešće koriste da bi se objasnio ovaj odnos – poznat i pod imenom „razdvojene sfere“ – jesu asimetrija i komplementarnost. Raskinovo predavanje „Of Queen's Gardens“ („O kraljičinim vrtovima“) ovde se ponovo nameće kao najveći autoritet:

Budalasti smo, i to bez izgovora budalasti, ako govorimo o „superiornosti“ jednog pola nad drugim, kao da bi se oni mogli po nečemu sličnom porediti. Svako od njih dvoje ima nešto što ono drugo nema: jedan upotpunjuje drugog i njime biva upotpunjen: ni u čemu oni nisu nalik, i njihova sreća i savršenost zavise od toga što oboje traže i dobijaju od onog drugog to što samo on može da pruži. (Isto: 67)

O bajkovitosti ove neravnopravnosti supružnika srednje klase rečito svedoči jedan primer. Iz te neravnopravnosti koja se zasniva na komplementarnom odnosu asimetričnih priroda, u potpunosti je odstranjena surovost. Iako muž Raskinovog vremena nije bio ništa manje zakonski odgovoran za egzistenciju svoje žene nego njegovi davni preci, njegova se porodica normirala kao prostor u kojem on, iako je simbolički monarh, ne mora da koristi svoje pravo da umereno kažnjava (kažnjavanje koje je nosilo sugestivno ime domestic shastisement), što mu zakon podaruje kao meru ograničenja njegove žene, dece i posluge (Blackstone 1765:432). Idilična zajednica neravnopravnih počivala je na ranijoj razboritoj pripremi u izboru supružnika, najmudrijoj odluci koju jedna žena može da načini. Sara Stikni Elis je poručivala kćerima Engleske da im, kada su odluku donele, ne ostaje ništa drugo, nego da se vežba Jovovom strpljenju i da „trpe s mirom“ (suffer and be still), jer je „neotuđivo pravo svih muškaraca, bili oni zdravi ili bolesni, imućni ili siroti, mudri ili nepromišljeni, da im se u njihovom vlastitom domu pokazuje pokornost“ (nav. u Hammerton 2005:72). Poštovanje neotuđivog prava muškaraca srednje klase na pokornost bilo je jemstvo odsustva potrebe za domaćinskim kažnjavanjem.

Ali, iako izostaje iz idioma srednje klase, pravo primene moderate correction (salva moderate castigatione), opstaje u drugačijim oblicima. Ono se sada u normativnoj ravni transponuje u tumačenje brutalosti nižih redova ili kolonizovanih „domorodaca“. Tako Vilijem Vilberfors 1813. godine pred Donjim domom izlaže „zla Hindustana“ opisujući ih kao „zla porodice i ognjišta“, o čemu posebno svedoče raširene prakse nasilja nad ženama, te poligamija i sati (praksa spaljivanja udovica s preminulim suprugom). Pet godina kasnije, Džejms Mil u svojoj History of British India (Istorija britanske Indije) razvija ovu tezu u duhu imperijalne etike, povlačeći oštru razliku između „neuljuđenih“ i „civilizovanih“ naroda, a prema tome da li svoje žene unižavaju ili uzdižu. „Naši divljaci“, „britanski varvari“, ti nepopravljivo nomadski slojevi koji u samom srcu civilizacije žele da budu brutalni i necivilizovani, predstavljaju još snažniji trop od neuljuđenog domoroca. Dejli telegraf je 1874. godine, kada je grupa lankširskih rudara silovala obeznanjenu skitnicu koja je, podlegavši povredama, nađena mrtva u jarku, uporedio silinike s afričkim divljacima kakve je nedavno opisao doktor Livingston (Livingstone), napominjući da „najbrutalnija, najkukavičkija, najbezočnija i najvarvarskija dela u svetu sprovode niže klase engleskog naroda“ (nav. u Wiener 2004:31, 32).

Norme domaćinstva su, dakle, počivale na strogom razdvajanju sveta produktivnog i emotivnog rada, sveta beslovesnih Moloha i sveta neprobojnih tvrđava, sveta pojedinaca i sveta njihovih žena, dece i posluge. Postojanje ovih svetova bilo je međusobno uslovljeno. Da bi pojedinci mogli da budu bolji nego što jesu, bio je neophodan prostor u koji su samo oni mogli da uđu (i iz njega izađu), prostor koji je bio obeležen svime domaćim. Moralnost kojom su žene opskrbljivale dom određivala se kao domestic morals (ili minor morals ŠEllis 1839:47Ć, uprkos izvanrednom značaju koji joj je pripadao), evangelička religioznost koja nadahnjuje družbenički odnos supružnika, smatrala se suštinski domaćinskom religijom, a „ekonomija“ koju priručnici predlažu ženama srednje klase, biva određena kao domestic economy (domaća, nasuprot političkoj ekonomiji).

No, kako je ovo istovremeno dom Geroncija i Lepe Inid, norme domaćinstva ne mogu biti potpune bez još jednog domaćeg aspekta koji, moglo bi se reći, na najverniji način prikazuje njihov samomitologizujući status. Kada govori o domaćoj posluzi (domestic service), Sara Elis izostavlja reč service. Svi oni koji pored pojedinca, njegove žene i potomstva obitavaju u njegovom domu takođe su domaći (domestics) , oni koji, iako ulaze u njegov dom i iz njega izlaze, zapravo i ne prekoračuju njegov prag. To su „domaći stranci“ koji supružnicima ne pripravljaju samo ugodnu večeru u toploj i čistoj sobi za ručavanje, već u suštinskom smislu omogućavaju da mesto doma bude isključivo mesto razmene moralnosti za zaštitu, emotivnog za produktivni rad. Ta razmena, jedina dolična razmena između muškaraca i žena, predstavlja sam temelj buržoaske dostojnosti poštovanja.

U izdanju Karposa

Izdavačka kuća Karpos iz Loznice, specijalizovana za filozofsku literaturu, objavila je knjigu Adriane Zuharijević (Beograd, 1978) sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju pod naslovom „Ko je pojedinac – genealoško propitivanje ideje građanina“. U dogovoru sa autorkom Danas objavljuje odlomak iz ove knjige u kojem Adriana Zuharijević objašnjava različite rodne uloge u domu i porodici kao bitnim institucijama građanskog društva.