Dva ambasadora

Zato ću ih označiti prosto sa Ambasador A i Ambasador B. Obojica služe za svoje nacije i zajednice u Beogradu, i obojici se ovde pridaje odgovarajuća javna pažnja. Kako i ne bi. Ambasador A predstavlja zemlju koja ima ključni uticaj u svetu. Usto, ta zemlja je kroz čitavi prošli vek bila simbol slobodnog sveta. Na neki način, ona je to i danas. Ove dve rečenice imaju suštinsku važnost u ovome napisu.

Ambasador B predstavnik je grupe država, ali originalno potiče iz one u kojoj je – ako to nije ružno reći – izmišljena demokratija. (Izmišljena, možda, i država Ambasadora A.) Rođen je i odrastao dakle u njenoj kolevci! I ovo je važna rečenica: stavio sam je pod znak uzvika, da se to primeti. U zemlji Ambasadora B za skorojevića se kaže da je „sam kupio svoj nameštaj“. On, dakle, nije taj u svetu demokratije, u njegovoj lozi demokratiju su uživale desetine kolena pre njega.

Mogao sam, naravno, na više načina, drugačijih od ovoga, da prikažem zemlje junaka ovoga teksta, ali ovo je – videćete – jedino bilo bitno za ono što hoću da kažem. Reflektori su upravljeni ka slobodi i demokratiji. Ispao sam, i hteo sam da ispadnem, onaj učitelj skijanja koji pobada kočiće po snežnoj stazi, da napravi kapije kroz koje će potom jurišati orni skijaši. Sad to imamo.

Ide najpre Ambasador A: pre izvesnog vremena posetio je on jedan naš tabloid. Nisu se štedele stranice, fotografije, osmesi i pohvale. Nisu se štedele umilne reči. Nije se škrtarilo na izrazima poštovanja i prijateljstva, upravo ono se prelivalo preko stranica malog formata. Baš onako, redundantno.

Da li je Ambasador A znao gde je i kod koga bio? Znam ja da je ovo prilično glupo pitanje, ali je bilo neizbežno. Ono je i postavljeno zato da bi se na njega lako odgovorilo: znao je, tačnije, nije mogao da ne zna. Uostalom, put ka toj opskurnoj adresi otvorio mu je njegov prethodnik (možda: prethodnica.) A i on sam prošao je kvalifikacije za posetu. Naime, jedan se šef jedne demokratske stranke javno požalio na dolazeću diktaturu, imajući u vidu torturu kojoj su on i njegovi saborci bili izloženi baš u tome listu. Ambasador A ga je tada – ne znam čime izazvan – prekorio i ućutkao. Sad je, evo, došao da tu epsku izjavu overi ovom epskom posetom. Da se odmah razumemo: nemam nikakav prigovor na račun domaćina, on je radio svoj posao. Ali gost! Nisu ga gušili neprijatni mirisi koji su (ne može biti da nisu) navirali iz pravca u koji se uputio. Nije video modrice na ljudima, nije čuo – da budem patetičan – plač njihove dece: list koji je on posetio unakazio je desetine nedužnih, ocrnio ih, ponizio, upropastio njihove poslove i karijere, uništio njihove sudbine. Preterano? Neka ih pita, ako već nije bio u stanju da se stavi u njihovu kožu. I što je najgore: nije to list radio iz nekog svog uverenja nego iz tuđeg računa. Za specijalni projekat režima. Zna se, dabome, otkuda tamo stižu informacije i nalozi. Ne može da to ne zna i Ambasador A.

Sad Ambasador B. Video je isto što i ja, samo što je to opisao pristojnim rečima. (Ja ipak nisam bio karijerni ambasador.) Napadi na organizacije i ličnosti na ličan i neprihvatljiv način, kriminalci i civilno društvo u istome košu, jasno kršenje standarda ponašanja, podaci iz zvaničnih istraga cure u javnost, najzad, ocenjuje on, to su neprijatni i neprihvatljivi fenomeni. To je njegova slika ovdašnjih medija. Nije mislio samo na redakciju koju je posetio njegov kolega, ali je očito mislio i na nju. Sve to što i on već neko vreme govori izvestan broj ljudi u ovdašnjoj javnosti. Uzalud. Ismevani su kao impotentni idealisti, koji se ne snalaze u novom vremenu. Jedna vrsta tužnih klovnova. Tamo kamo ide Ambasador A tamo, međutim, srlja i najuticajniji deo današnje srpske političke elite. Naravno da su to u jednom ozbiljnijem smislu reči pigmejci, na smrt preplašeni kalkulanti koji sa svojim potencijalnim dželatima okreću jaganjce na ražnju, sa njima su na ti, esemesove razmenjuju na svaki sat, jednom reči, ortaci. Ovo sa jaganjcima, dešavalo se koliko prošle nedelje u slobodnim srpskim planinama. Ali, Ambasador B svoj je stav očito gradio na jednom drugačijem iskustvu. U zemlji njegovoga porekla, naime, prošle se godine desio eklatantan, nezaboravan slučaj: zatvorio je radnju – morao ju je zatvoriti – jedan takav tabloid, kad su ga uhvatili da je stizao do vesti o ljudima na nedopušten način. Nestao je – arogantan i moćan – za dan, posle valjda stotinu i više godina izlaženja. Ostala je samo sramota, kao pouka.

Ambasador A i Ambasador B dospeli su dakle u ozbiljan spor. (Rat, stavili bi naslov prijatelji Ambasadora A.) Njihove su zemlje bliske, poslednji su put bile u konfliktu pre dva veka, da li tamo negde u Kanadi, kod Nijagare, ili već ne znam gde. Ne konstruišem ja njima dvojici sukob kroz malu srpsku intrigu, nije o tome uopšte reč. A evo o čemu jeste: njihov spor i nije njihov nego naš. Kako ćemo, naime, izaći na kraj sa nečim što je dramatična bolest ovoga društva i njegovog novinarstva, to je pitanje za nas ne za njih. Ranije se u sličnim situacijama moglo osloniti na onoga koji dolazi iz samog središta slobodnog sveta. (Mislim na moralno partnerstvo.) To je, videli smo, prohujalo sa vihorom. Ljudi koji su celi život upirali pogled na tu stranu, crpeći inspiraciju za napore da doprinesu boljem svetu, sad vide da toga tamo više nema. (Njegovi nam predstavnici to govore!) Daju se indulgencije novinarskim lešinarima, da sa istim marom nastave svoj posao. I sve što priseban čovek ima da uradi u takvom trenutku jeste da to hladnokrvno konstatuje kao činjenicu.

Ali, tu ipak ostaje pitanje: pa gde je taj slobodni svet danas? Gde je uopšte sloboda? Ova će pregrejana pitanja pomoći da se i ova parabola kao i svaka duga završi nekim odgovorom. Evo ga: možda ona još stanuje u onoj odbrani principa koju je izložio Ambasador B? (On nema snagu svoga kolege, ali često si jak onoliko koliko su ti ideje jake.) Ili, nešto pretencioznije: možda sloboda počinje onde i onoga časa kad se samo zamislite (hteo sam da napišem: kad se zgrozite, ali sam to izbacio) nad fotografijom na kojoj ambasador slobodnog sveta pruža ruku najboljim ovdašnjim protagonistima novinarskog terora.