Dž. D. Selindžer: Svet foliranata

U periodu od četiri meseca dogodili su se atentat na Lenona i pokušaj atentata na američkog predsednika Ronalda Regana. Atentatori, i Čepman i Džon Hinkli, pred sudom su naveli da su podsticaj našli u knjizi „Lovac u raži“. I tu se zločin nije zaustavio. U školi na Long Ajlendu pomoćnik profesora 24-godišnji Robert O. Viks je otpušen zbog sukoba sa jednim učenikom. U školu se vratio obučen u vojničku uniformu i sa puškom u ruci, i odmah je ubio jednog mladića i direktora, a zatim uzeo 18 učenika kao taoce. Devet sati kasnije ih je oslobodio a sebe je ubio pucnjem u desnu slepočnicu. Njegovi prijatelji su tvrdili da je bio vrlo inteligentan i da je svuda sa sobom nosio knjigu „Lovac u raži“ – „za njega je bila kao Biblija“. Krajem osamdesetih zaljubljeni Robert Bardo je u Tusonu, posle mnogo pokušaja da uspostavi kontakt, ubio glumicu Rebeku Šefer. Pored pištolja kod sebe je u džepu imao džepno izdanje „Lovca u raži“.

Ubice su bili mladići, oko svoje dvadesete godine. Psiholozi tvrde da je za čin atentata potrebna agresivnost mladog muškarca. Dakle, u statusu poluzrelosti, između odraslog i deteta. U knjizi „Lovac u raži“ je ogroman talas emocionalnog besa protiv foliranata svih vrsta. Knjiga govori o paralizi: Holden ne može da funkcioniše, on ne zna kako da uđe u svet odraslih. Život pred njim ga ispunjava gađenjem, jer svi lažu, svi se foliraju. Taj svet samo upropašćava decu.

Čepmen je u sebi izgradio duboko uverenje da su izvor svih njegovih i svetskih problema upravo foliranti. A šta je folirant? Čovek koji nije ono što se pravi da jeste. Obožavao je Lenona pre nego što je pročitao članak Lorensa Šejmsa u Eskvajeru. Tekst je bio pun pakosnih komentara o raskošnom životu borca za mir a koji već pet godina, na žalost obožavaoca, ne izdaje ploče. Lenon je znači prodana duša, izdajica ideala generacije. On je – folirant.

Roman „Lovac u raži“ je objavljen 1951. i 64 godine do danas, trajni je bestseler, jedna od najprodavanijih knjiga na svetu, prodato je do sada preko 65 miliona primeraka. I u 21. veku svake godine se proda oko pola miliona primeraka. Napisao ju je enigmatični pisac Dž. D. Selindžer. Uspeo je da u vreme multiplikovanih komunikacija i totalnog skroziranja šezdeset godina čuva i sačuva privatnost i misterioznu auru oko sebe. Rođen je četiri godine posle Branka Ćopića, 1919. Te godine je Herman Hese objavio kultni roman „Demijan“, roman o sazrevanju, antiratni roman, sličan „Lovcu u žitu“.

Zašto Selindžera vezujem za Ćopića? Teme su im zajedničke – život i odrastanje dečaka u svetu odraslih. Holden sebi u romanu stalno postavlja pitanje: „Kad ćeš konačno da odrasteš?“ A Selindžer je odlučio da ne odraste. Konzervirao se u osami i pisanju i formirao svoju porodicu Glas. Fiktivnu. Branko Ćopić delom i životom priznavao je da je dečak, a kad njegov Nikoletina poodraste, onda je i dalje zbunjeni, naivni dečak. Pretpostavljam da Selindžera i Ćopića vezuje i posttraumatski sindrom. To im je poklonio 20. vek. Kod Selindžera je nepobitno utvrđen, a Ćopić nije u tom pravcu istraživan. „Nikad ne zaboraviš smrad sprženog ljudskog mesa“, rekao je Selindžer svojoj ćerki. U jugoslovenskom i srpskom društvu od ratova još s kraja 19. veka pa do danas, taj sindrom bio je i ostao tabu tema. A može se manifestovati i pojedinačnim i kolektivnim depresijama ili egzaltacijama, i prenosi se sa generacije na generaciju, ima i odloženo dejstvo, aktivira se u krizama, traje dugo.

Kao što znamo, Branko Ćopić je svojevoljno iskočio iz života. Selindžer se povukao i postao nepristupačan. Sa svetom je ostao u vezi preko knjiga, filmova i televizije. U do sada objavljenim delima, Selindžerovi junaci prolaze kroz razne samoubilačke faze. A oni, delimično ili potpuno, predstavljaju njega – Selindžera.

Tako bi roman „Lovac u žitu“ zapravo bio Selindžerova autobiografija, svedočanstvo o otuđenosti koja se razgranala posle Drugog svetskog rata i traje do danas. Holden je Selindžer. Po sopstvenom priznanju Selindžer je bio bolest, a ne čovek. Nedavno je izašla izvanredna biografija o njemu, u kojoj autori, Dejvid Šilds i Šejn Salerno, utvrđuju da je „ta bolest, od 1945. pa do njegove smrti 2010, bila posttraumatski stresni poremećaj… Ušao je u Dahau 1945. i nikada više iz njega nije izašao“. Ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da je moguć takav poraz ljudskosti. Do kraja života je bio onesposobljen da uspostavi normalan odnos sa ljudima, čak i sa najbližima. Ali je njegov omiljeni auto bio sportska varijanta BMW. Kao što je i njegova prva žena kratko vreme bila Nemica (brzo je otkrio da je bila saradnik Gestapoa). Fatalna privlačnost neprijatelja.

Selindžer se iskrcao na D-day u Normandiji, na plažu Juta. Odatle pa do Pariza, kroz pogibiju i razaranja, u rovovima, močvarama, šumama pisao je o sebi – roman „Lovac u raži“. Nastaviće ga i posle rata, ukupno deset godina. Od 337 dana ratovanja američke vojske u Evropi, on je proveo 299. Evropa je bila oslobođena, on je završio na nervnoj klinici. Od tog D-day Šilds i Salerno prate Selindžera u stopu sve do kraja njegovog života. I oni su potrošili devet godina na istraživanje, pokušaje razumevanja i opisivanje Selindžera. Knjigu su nazvali „oralnom biografijom“, shodno primenjenom metodu u njenom sastavljanju. Pustili su da preko tri stotina ljudi sa pet kontinenata, a bili su u ličnoj, poslovnoj vezi sa Selindžerom ili su ga izučavali, ispriča svoju priču o njemu. U taj hor su se uključili i autori. Na toj izložbi ekspresija okačili su i oni svoje radove. Nisu apsorbovali materijal pa ga izlučili „autorski“ prema svom autoritetnom razumevanju, već su dali mogućnost čitaocu da se sam upozna i opredeljuje među različitim, katkad i suprotstavljenim stavovima, o životu i radu Selindžera.

Pakao na plaži Juta bio je preludij apokalipsi u Hirtgenskoj šumi. Kasnije će se ustanoviti da je forsiranje šume bila strateška greška američkih generala, a glavom ju je u ta tri meseca platilo 33.000 američkih vojnika. Nemci su izgubili 28.000 vojnika. Bili su to nezamislivi prizori uništenja. U sred borbi vojnici su padali na kolena, bacali oružje, plakali, zapomagali: „Dosta ubijanja, dosta ubijanja, dosta ubijanja.“ Meci su dolazili sa svih strana, rikošetirali su od drveća, nije se znalo gde se neprijatelj nalazi. Vojnici su želeli da se celim telom zavuku u svoj šlem. Što tada nije poludeo ima da zahvali pisanju. Rasprskavanja granata, stabala i ljudskih tela nije ga dekoncentrisalo, pisaću mašinu vukao je svuda sa sobom. Šest prvih glava o Holdenu Kolfildu napisao je dok je šuma smrdela na smrt. Još dugo je smrdela po uklanjanju i poslednjeg tela. Toliko je bilo ispaljenih artiljerijskih granata da i danas nemačka vlada produžava ugovor s firmom koja uklanja eksplozivnu municiju iz Hirtgenske šume.

Izbegao je neprijateljski metak, ali ga pravo u srce ranjava njegova devojka Una O'Nil. Baš u sred evropskog pakla i njihovog opsežnog ljubavnog dopisivanja ostavlja ga i udaje se u Holivudu za više od trideset godina starijeg Čarlija Čaplina. Biće to doživotna rana i u svakoj narednoj partnerki bezuspešno će tražiti Unu, devojčicu-devojku od 16 godina. Onu koja je postojala i koju je voleo pre nego što ga je izdala, pre nego što se, po njemu, „uprljala“. Baš kao što je i sebe hteo da zamrzne u adolescentskom dobu od pre rata. Paradoksalno se uklapao u civilizaciju kojoj je odbijao da pripada a sledio je njeno načelu – For ever young. Samo je tinejdžerima dopuštao da mu se približe, puštao ih u kuću, sa njima je slušao ploče, izlazio i družio se.

U oslobađanju Evrope Selindžer je imao važnu ulogu – bio je, zbog znanja francuskog i nemačkog jezika, kontraobaveštajac. Radio je u ratu senki. Isleđivao je i ispitivao meštane i naciste, ratne zarobljenike, civile, ranjenike, kolaboratere, crnoberzijance. Od njegove sposobnosti da dođe do informacija zavisili su bezbednost i životi vojnika Četvrte divizije. Bile su to studije ljudskih karaktera, ogoljenih ratom i borbom za preživljavanjem.

Ali, kada su pobednici, očeličeni u dotadašnjim borbama, ušli u nacistički logor Dahau bili su – pobeđeni. Šok je bio tako snažan da su mnogi uplakani i u epileptičnim grčevima popadali na tle kao snoplje. Hitna pomoć ih je vozila pravo u okolne bolnice, nervno odeljenje. I oslobodioci i oslobođeni bili su psihički uništeni. Dijagnoza za Selindžera je bila: Nervni slom nije bio posledica stresa u borbi, jer on nije bio pešadinac – Selindžera je slomio logor Dahau.

Preko Holdena u „Lovcu u raži“ Selindžer saopštava da mrzi vojsku, više nego rat. Sva ta trabunjanja o slavi, trijumfu, pobedama sve to je – foliranje. Armija je u suštini puna istih skotova kakvi su bili i nacisti. Ežen Jonesko je primetio da „svet koncentracionih logora nije bio neko slučajno monstruozno društvo. Ono što smo tamo videli bila je slika i kvintesencija paklenog društva u koje smo gurani svaki dan“. U okolnostima tehnološkog napretka, jedan čovek može šifrom, bezglasno, da naredi likvidiranje stotina i hiljada ljudi i da nastavi da živi slobodno bez ikakve griže savesti. Ono što je Selindžer video kao umetnik, Herbert Markuze je sažeo kao filozof: „Društvo totalne mobilizacije, koje se oblikuje u najrazvijenijim područjima industrijske civilizacije, kombinira, u plodnom sjedinjenju, karakteristike države izobilja i države ratne angažovanosti“. Selindžerov Holden se dva puta zaklinjao: „Kunem se, ako ikada izbije još neki rat, najbolje će biti da me samo izvedu i postave pred streljački stroj. Ne bih se bunio… Sve u svemu, nekako mi je drago što su izmislili atomsku bombu. Ako ikada izbije još neki rat, sešću pravo na njen prokleti vrh. Dobrovoljno ću se javiti za to, kunem se“.

Holden, alias Selindžer, upravo u sred posleratnog američkog prosperiteta proklamuje mržnju prema postojećem. Ja mrzim, dakle, postojim. Ja odbijam da prihvatim, dakle, postojim. On mrzi sve, a najviše američki san. Protiv je isfabrikovane sreće za najveći mogući broj ljudi. Lažna je, plaća se ropstvom. Sve mu je dosadno, mrzi školu, mrzi život u Njujorku, liftove i gradski prevoz… Zašto? „Prepune su licemera, i samo učiš ne bi li naučio da budeš dovoljno bistar kako bi jednog dana bio u stanju da kupiš prokleti kadilak, i stalno moraš da se praviš da ti je teško ako je ragbi-tim izgubio, i po ceo dan pričaš samo o devojkama, piću i seksu, i svi su izdeljeni u te male odvratne klike…“ Poruka društva pojedincu jeste – „Jebi se“. I Holden puca od besa kada vidi da svuda oko njega, na zidovima, na raznim predmetima neko stalno ispisuje „Jebi se“. Najviše ga pogađa što tu poruku vide deca. Dolazilo mu je da prebije onog ko je to ispisao, hteo je da bude lovac u raži sa crvenom kapicom na glavi i da sprečava da zaigrana deca u poljima raži padaju niz liticu.

Selindžer je subverzivan. „Lovac u raži“ je jedna od najcenzurisanijih knjiga u SAD, proglašavana je za „neameričku knjigu“. Svetu dominacije i totalne kontrole suprotstavio se likovima i ulogama Narcisa i Orfeja: Neću da učestvujem, ne trebate mi, dovoljan sam sam sebi i umesto da budem šraf u vašoj traci stvaraću svoje delo, pisaću, biću umetnik. Njegov stav je bio kompatibilan sa načelom Velikog odbijanja (Great refusal), koje je Herbert Markuze razvio šezdesetih godina u knjizi „Čovek jedne dimenzije“, u jednom od najvećih filozofskih dela dvadesetog veka. Veliko odbijanje je Veliko ne sofisticiranim, neumoljivim, neprimetnim i mnogobrojnim metodama kontrole. Ono je odbrana negativnog, kritičkog mišljenja protiv preovlađujućeg pozitivizma i instrumentalizacije ljudi. Veliko odbijanje sledi logiku protesta da „ono što jeste, ne može biti istinito“. Jedino ta logika je put slobode i napretka. A „Lovac u raži“ ukazuje na konflikt između onoga što je istinito i onoga što je lažno.

Naravno, „Lovac u raži“ nije napisan da bi inspirisao atentatore. Kako je primetio jedan od poznavalaca Selindžerovog dela: „Holden nije bio ubica. Usled sopstvene psihopatologije Čepmen (i ostali) su izopačili tu knjigu…“ A inspektor Stiven Spajro, koji je uhapsio Čepmena, tvrdio je da je „taj klinac bio zbrkani pubertetlija koji je u poseti Njujorku fantazirao o koječemu. Ne verujem da je Selindžer nameravao da nekome naudi svojim mislima. Čepmen prikazuje sebe kao spasitelja, kao lovca u raži koji sprečava decu da skoče sa litice. E, pa ja stvarno ne vidim kako se to poklapa sa time što ide okolo i ubija ljude“.

Činjenica da su se atentatori pozivali na njegovu knjigu Selindžera je ipak pogodila. Ni do tada nije mnogo objavljivao, a zatim je i potpuno prestao. A pisao je po celi dan do smrti, u radnoj sobi, u specijalno napravljenom bunkeru (refleks rata, Hirtgenske šume?) u dvorištu pored kuće. Smatrao je da je njegovo da piše, a ne da objavljuje. Selindžerove hronike o dve porodice, Glasovima i Kolfildovima, napisane od 1941. do 2008. su, po mišljenju Salerna i Šildsa, „remek-dela po kojima će ostati večno poznat“. Objavljivanje tih dela počeće od ove godine, 2015, i trajaće do 2020. godine.

Selindžerova autobiografija „Lovac u raži“ staje u red sličnih romana-autobiografija kao što su „Demijan“ Hesea ili „Portret umetnika u mladosti“ Džejmsa Džojsa. To su romani o sazrevanju, o odrastanju u dvadesetom veku, o tegobama inicijacije u vremenima ratova. Holden je vrlo sličan glavnom junaku iz „Demijana“ Sinkleru. Čuvene su Sinklerove reči da je „život svakog čoveka put ka samom sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze“, da je svako od nas „hitac prirode uperen ka čoveku“. Selindžer je i koristio pseudonim „Sinkler“ za potpisivanje nekih pripovetki. Možda su baš Hese i Demijan najviše uticali na njega. Uostalom, kao i Hese postao je učenik gurua istočnjačkih religija i filozofija. I Džojsov Stiven neće da služi postojećem (Non serviam), jer postojeće nije istina, i on će „u kovačnici svoje duše“ tek iskovati „nestvorenu svest svog roda“.

Zamislite da mi, ovde i sada, prihvatimo da je ono što jeste i istinito!? Ukoliko bismo pristali, izgubili bismo budućnost. Prihvatili bismo laž i bili bismo mrtvi. Obezbedimo i ne ometajmo decu da u igri nađu i njihov i naš put, to je utopijska poruka Selindžera. Među njima ima onih koji sigurno prepoznaju laž i spremniji su od drugih da odbace folirante. Srbiju je za poslednjih deset godina napustilo sto hiljada mladih. Mnogi od njih da se nikada više ne vrate. Ako nas ima ovde sedam miliona – svaki sedamdeseti. Ako pretpostavimo da su nezadovoljni Holdeni otišli, a da su zadovoljni foliranti ostali, onda ovo društvo neumitno propada.

www.momcilodjorgovic.com