Izbeglička kriza – Evropski udar na ljudska prava

Takođe su ograničili i broj ljudi koji će moći da prođu kroz Austriju na 3.200 dnevno. Posle ovih najava i mera, Evropska komisija je upozorila Austriju da su ovakva ograničenja protivna pravu Evropske unije, na šta je Johana Mikl-Letner, austrijska ministarka policije izjavila je da se „domino efekat širom Balkanske rute odvija po planu. Važno je da svaka zemlja polako smanjuje aktivnosti na granici i da to radimo prema dogovoru.“ Dajući svoj puni doprinos ovakvoj praksi – Austrija je, kao podršku makedonskoj policiji, poslala i svoje vojnike na grčko-makedonsku granicu.

Posledica samo ovog sleda događaja je da je zapadnobalkanska izbeglička ruta postala paklena staza za ljude koji bi da stignu do Nemačke, obećane zemlje koja i dalje drži svoje granice otvorenim za njih. Zbog dogovora ministara policije Austrije, Slovenije, Hrvatske, Srbije i Makedonije, na grčko-makedonskoj granici nastao je haos u kome se trenutno nalazi više od 10 000 ljudi. Štaviše, organizacije koje rade na terenu javljaju da se, bez ikakvog objašnjenja, ljudi prinudno vraćaju iz Slovenije, Hrvatske i Srbije. Potpuno logično jer – u dogovoru koju su ministri policije potpisali 18. februara – doslovce piše da je „beg od rata opravdan razlog za prihvat, dok sjedinjavanje porodice, studiranje, poboljšanje životnog standarda, izbegavanje vojne obaveze i lične razmirice to nisu.

“ Ovakav stav je problematičan i zato što je je već doveo do vraćanja ljudi koji po pravu Evropske unije, međunarodnom pravu i našem Zakonu o azilu imaju pravo na međunarodnu zaštitu. Iako bilo koji od pomenutih razloga, sam za sebe, zaista ne čini osnov za dobijanje azila, oni takođe i ne isključuju postojanje opravdanog razloga i za takvu mogućnost. Pri tom, ljudi koji dobiju status izbeglica imaju pravo i na sjedinjavanje porodica (premda sve više evropskih država ograničava ovo pravo), kao i na obrazovanje i poboljšanje životnog standarda.

Povrh svega, bilo bi zanimljivo čuti kako ministri policije učesnici pomenutog dogovora planiraju da se odnose prema dezerterima, prema onima koji odbiju vojnu obavezu koju im nameće ISIL – Islamska država. Ili, kako će se ponašati prema nekom koje odbio da služi u sirijskoj vojsci zato što ona čini ratne zločine poput opsada gradova Madaje i Zabadanija gde oko 220 000 ljudi gotovo doslovno umire od gladi.

Brojna su slična pitanja, a zapravo se radi o kršenju jednog od osnovnih principa izbegličkog prava uopšte, odnosno, o kršenju prava na individualno razmatranje zahteva za azil. Po Konvenciji o statusu i pravima izbeglica iz 1951,pravo na azil se dodeljuje u postupku po kome se pažljivo ispituju svi navodi tražioca azila. Kolektivno odbijanje azilanata pre nego što imaju priliku da zatraže azil, što se trenutno dešava sa svima koji ne dolaze iz Sirije i Iraka, nije u skladu sa Konvencijom, evropskom Direktivom o minimalnim kvalifikacijama za dobijanje statusa izbeglica, a ni sa srpskim Zakonom o azilu.

Drugi princip izbegličkog prava koji Austrija, Slovenija, Hrvatska, Srbija i Makedonija krše je zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu, a pogotovu po osnovu religije, pola, nacionalnosti… U tom smislu, Slovačka je prva članica EU koja se istakla objavama svojih zvaničnika kako su spremni da prime samo izbeglice hrišćanske vere. Isto se sada može reći i za Austriju koja po svojim novim pravilima diskriminiše sve one koji kasno stignu na njenu granicu pa izgube šansu da budu upakovani u neku od zadatih brojčanih kvota. Nakon praktično zatvaranja granica zapadnobalkanskih zemalja za Avganistance, intenzitet kršenja ovog prava sve se više pojačava.

Često se zaboravlja da su reči isto toliko važne koliko i dela, jer oblikuju način na koji razmišljamo i postupamo. Uticaj reči i pojmova na određenu pojavu može se objasniti kao proces koji produkuje određena mišljenja, vrednosti, identitete, ideje… što dalje može uticati na to kako se kao pojedinci ili društvo odnosimo prema određenim društvenim grupama, institucijama ili čak samima sebi. U teoriji se ovaj proces označava pojmom diskurs, što je, zapravo, sadržaj koji produkuju političari, mediji i druge institucije.

Na početku izbegličke krize govorilo se o tome da definisanje izbeglica kao „ekonomskih migranata” ili „lažnih izbeglica”, ili „najezde migranata”… može uticati na to kako će se evropska društva ophoditi prema njima. Dobronamerni su opominjali da ovakva označavanja mogu izazvati porast ksenofobije, islamofobije, rasizma i mnogih drugih vrsta netrpeljivosti. U većini evropskih zemalja to se i dogodilo što najbolje odslikava porast ekstremno desničarskih partija kakve su Jobik u Mađarskoj ili Pegida u Nemačkoj. Za manje od godinu dana, diskurs koji prati izbegličku krizu oteo se kontroli zanemarujući pritom pravne obaveze koje države imaju prema izbeglicama. Pažnja je ciljano sve više usmeravana na različitost ljudi koji dolaze u Evropu, što je dalje logično pojačavalo sumnje u njihove namere.

I samo nazivanje izbegličke krize – krizom – i kada ona to nije bila, u vreme kada se broj ljudi koji su dolazili u Evropu nije mogao ni porediti sa izbegličkim prilivom koji su imale Turska, Liban i Jordan, zapravo je doprineo razvoju situacije kakav sada imamo. Pojmom kriza u velikoj meri objašnjava se i sadašnje kršenje i zanemarivanje međunarodnih pravnih obaveza država, zatvaranje granica pa i diplomatski incidenti poput povlačenja grčkog ambasadora iz Austrije… Krizom se objašnjavaju i pravdaju i drugi nelegalni i destruktivni koraci učinjeni neadekvatnim odgovorima evropskih država na priliv izbeglica i migranata. Pojam kriza sam po sebi znači vrlo malo, jer, zapitajmo se, kako je to početkom septembra prošle godine, Evropa sa svojih 508 miliona stanovnika i oko 500.000 izbeglica i migranata, bila u krizi dok je Liban sa svojih pet miliona stanovnika do tada već uspeo da primi preko milion izbeglica – i ne bude u krizi?

Nesumljiv je uticaj ovog pojma u diskursu jer se njime opravdavaju govor i dela, ponašanje prema izbeglicama koje nije u skladu sa evropskim pravnim okvirom i vrednostima koje delimo na našem kontinentu. Pri tom je od posebne važnosti zanemarivanje pravnih obaveza članica EU i drugih država evropskog kontinenta pod okriljem krize.

Mađarska nije smela da odbije da prihvati ljude koji traže azil, i da pri tom još protiv njih koristi mere kao što su bodljikava žica i policijska brutalnost u vidu pendreka, suzavca i vodenih topova.

Balkanske države i Austrija ne bi smele da ograniče broj ljudi koje puštaju na svoju teritoriju.

Makedonija ne bi smela da odbija ljude da uđu u zemlju oduzimajući im tako i samu mogućnost prijavljivanja za azil, što makedonske vlasti posebno praktikuju prema Avganistancima, kojima je inače stopa dobijanja azila u EU oko 70 odsto.

Nažalost, sve ove nelegalne mere zatrpane su diskursom koji zanemaruje prava a fokusira se na “brze odgovore” koje, smatraju oni koji se ovako ponašaju, zahteva kriza. A pričajući o „krizi”, odnosno, čak “vanrednoj situaciji”, političarima je bilo lakše da izbegnu prave odgovore na pitanja o pravnim obavezama koje njihove države imaju prema ljudima koji traže azil u Evropi.

Ovakav diskurs ima još jednu značajnu posledicu. Naime, on ne samo da je preusmerio fokus pažnje sa pravnih obaveza Evropske unije i pojedinačnih država, nego je doveo u pitanje i samu legitimnost ovih pravnih obaveza. Zato je Torbjorn Jagland, generalni sekretar Saveta Evrope, prvog marta upozorio: „Trenutno je u Evropi napadnuta sama ideja ljudskih prava.” Time je ujedno identifikovao očigledan trend u ponašanju evropskih država, bilo da su one članice EU ili ne.

Naime, ne samo da se ne govori o pravnim obavezama, nego su te obaveze, sudeći po političkom diskursu koji je Jagland nazvao „zaraznim”, postale opcione.

Ponašanje koje je počelo sa Mađarskom a koje su na početku gotovo sve članice EU osuđivale, sada se širi čak i na one od kojih se to nije očekivalo. Tako se trenutnim diskursom koji prati izbegličku krizu utvrđuje stanovište pojedinih država ili političara da se neka osnovna prava, kao što je pravo na azil, mogu poštovati ili kršiti, odobravati ili uskraćivati, a sve pod izgovorom bezbednosti, zaštite granica ili, jednostavno, zbog neosnovane teorije o islamizaciji Evrope.

Prema trenutno važećem diskursu, pravo na dobijanje azila definiše se kao mogućnost, a ne kao obaveza onog ko ga daje. Sve je više evropskih političara koji poručuju da država sama može izabrati na koji će način i do koje mere poštovati međunarodne, EU ili nacionalne pravne obaveze. To se možda najbolje može videti kada se govori o Nemačkoj i njenom prihvatanju izbeglica i migranata. Priča se o „nemačkom izboru da primi izbeglice” ili „političkoj odluci Merkelove”, dok se u široj javnosti i ne spominje da Nemačka nije toliko birala svoju politiku, koliko je dosledno poštovala svoje obaveze na nacionalnom, EU i međunarodnom planu. Što duže pomenuti diskurs ostane u medijima i izjavama relevantnih političara, to će teže biti da se način razmišljanja, ideje i vrednosti koje taj diskurs promoviše izbace iz glava običnih građana.Primera radi, tokom devedesetih je važeći politički diskurs u Srbiji blatio organizacije civilnog društva kao „strane plaćenike” i „izdajnike”, što i dan danas možemo čuti kao stav običnih građana.

Zato je važno imati na umu dugoročne posledice određenog diskursa na društvo koje mu je izloženo. U ovoj situaciji, diskurs koji ne uvažava ljudska prava izbeglica i međunarodne pravne obaveze koje države imaju prema njima – nesumnjivo će imati štetne posledice na odnos izbeglica sa lokalnim stanovništvom a samim tim i na njihovu integraciju u Evropi. Umesto što se tako pomno preispituju svakakvi razlozi za dolazak izbeglica na Stari kontinent i raspravlja kakav će oni imati uticaj na “naša evropska društva”, bilo bi celishodnije potražiti odgovore na jednostavno pitanje: Kakve su i kakve sve mogu biti posledice nepoštovanja ljudskih prava izbeglica, međunarodnih i evropskih zakona i vrednosti, kao i brojnih istorijskih lekcija za koje se smatralo da su naučene – bar u Evropi? Hteli – ne hteli, Evropljani se sve češće moraju zapitati da li su njihovi politički lideri uvek i dovoljno svesni svojih reči i dela.

Autorke su ekspertkinje za ljudska prava