Jedini kriterijum je šta se vođi dopada

Dešavaju se mnoge nelogičnosti, pa i to da u današnjoj „Srbiji rijaliti programa“, gde učenost i učeni baš i nisu na ceni, periodično imamo fenomen otimanja o filozofe i pisce: Đinđića, Konstantinovića, evo sad Pekića… U šta je pervertovala filozofija palanke i šta je danas zaista palanka i kultur-palančani? O svemu tome, u intervju ad hominem za nedeljni Danas razgovaramo sa Teofilom Pančićem, kolumnistom, piscem, novinarom. Teofil je osobena pojava u srpskom novinarstvu po mnogo čemu, pa i po tome što kroz svoje kolumne ne laže i ne potcenjuje čitaoce i što je zadržao gotovo dečiji entuzijazam, radoznalost i radost u poslu kojim se bavi. Počinjemo pričom o novinarstvu.

NBO: Na šta se ti fokusiraš kada misliš o prilično neveseloj temi, tzv. „stanje u medijima“. Iskreno, šta da radimo?

PANČIĆ: Kako misliš „šta da radimo“? Da radimo svoj posao, po svojoj savesti, sledeći svoje osećanje sveta. Drugačije niti hoću niti umem. Nemam nikakav problem s tim što je moje osećanje sveta manjinsko, uvek je bilo, u tom smislu nikada, baš nikada nisu neki „moji“ bili na vlasti, niti ja to očekujem. Ali, bilo je neko vreme barem podnošljivo, ako već ne pristojno. Poslednjih godina je opet mračno i bedno, ali ne znam zašto je iko očekivao da bi moglo da ne bude tako? Svetom vlada princip kauzalnosti. Ništa ovo nije nezasluženo.

NBO: Kad je reč o društvenim mrežama, ostao si dosledan u tome da ih ne konzumiraš. Ima li istine u tvrdnjama onih koji smatraju da će internet zameniti medije, pogotovo štampane. Šta misliš o Twitteru?

PANČIĆ: O Twitteru, najiskrenije, ne mislim baš ništa. Pokušao sam nešto da mislim o Twitteru, ali koliko god bih se trudio, ništa mi nije padalo na pamet, samo bi mi se prispavalo. Zapravo, preciznije bi bilo reći ovako: „Ništa mi je padalo na pamet“. Inače, pristalica sam one „diplomatske“ uzrečice Lale iz vica: „Lepo je – ko voli“. Lično sam jako nedruštven, nerado i telefoniram, još neradije se dopisujem, priznajem samo komunikaciju face-to-face. Drugim rečima, ja sam čovek ne dvadesetog veka (kao Dobrica Ćosić), nego, recimo, ranog srednjeg veka. I mnogo mi je drago zbog toga.

Inače, ne može „internet da zameni medije“ jer je internet samo jedno sredstvo opštenja, kao televizija, radio, uostalom novine. Na internetu takođe postoje mediji, i te kako. Mnogi će i ovaj razgovor čitati opet – na internetu. Nije, dakle, problem u „internetu“, on je puko sredstvo, kao golub pismonoša. Ali, ideja da će „društvene mreže“ zameniti medijski profesionalizam naprosto je infantilna, nije uopšte dostojna „ozbiljnog“ suprotstavljanja. To je nešto kao što se pre desetak godina pomodno lupetaralo, šta znam, da će blogovi zameniti romane. Desilo se obrnuto: najbolji među blogerima počeli su da pišu romane. Ostale smo zaboravili, a verovatno se ni oni više ne sećaju samih sebe.

NBO: U jednoj od poslednjih kolumni pominješ Kasandru, mitološku proročicu, navodno osuđenu na to da uvek proriče istinu, ali da joj se ne veruje dok se ne obistini, a tada je obično kasno. To me asociralo na tvoja upozoravanja i zabrinutost glede prošlih izbora, na temu šta će nam se desiti ako glasamo za čiča Glišu. Kako danas definišeš političko stanje u Srbiji, povezuješ li ove i prethodne izbore, likuješ li pomalo ili si samo zabrinuti građanin?

PANČIĆ: Mnogi sada govore, makar i ispod glasa, da sam tada „bio u pravu“, ali nemam taj luksuz da zbog toga likujem, iz više razloga, a intimno mi je najvažniji ovaj: likuješ onda kada ni sam nisi bio siguran da si u pravu, pa se pokaže da jesi. Ono iz 2012 je, pak, bila kristalno čista sigurica, bio sam „u pravu“ ne zarad svoje genijalnosti i ultrapronicljivosti, nego zato što sam bezinteresno – osim u nekom elementarnom smislu „javnog interesa“ – zastupao zdrav razum i sledio postulate parlamentarne demokratije u kojoj je sasvim nemoguće da neko izgubi izbore, a da ih neko drugi ne dobije (i vlast, samim tim). Kako je moguće da toliki inače pametni ljudi nisu prozreli jednu takvu, do banalnosti jednostavnu istinu? Ne znam, tu već zalazimo u domen parapsihologije. No, treba znati i da su mnogi vodeći među njima i te kako znali šta će se dogoditi, ali ih naprosto nije bilo briga. Bili su spremni da žrtvuju kakvo-takvo zdravlje srpskog društva za kapriciozno isterivanje svojih privatnih huja. E, tu svesnu i ciljanu niskost nisam u stanju da oprostim, za ostalo je lako.

NBO: Mogu li se intelektualci koju su zastupali „projekat“ belih listića danas deliti na one koji su se oko toga javno pokajali i vide to kao grešku, na druge koji smatraju da je to bila prava stvar, i treće koji ni tada ni sada nisu smatrali da ikom išta treba da objašnjavaju? Misliš li da je uloga intelektualaca precenjena ili potcenjena i tada i danas?

PANČIĆ: Ne znam ni kako se dele ni kako se množe, njihova stvar. Verovatno ova tvoja podela otprilike odgovara istini, ali to naprosto više nije tako bitno, jer je šteta načinjena i ne može se jednostavno opozvati kao da ništa nije bilo. Jer, eno je, eno Štete, divlja napolju, gde god pogledaš samo se ona vidi i čuje. Već sam pisao o tome da me ti ljudi jaaaako podsećaju na „nacionalno svesne“ intelektualce, bivše disidente, koji su tamo 1988, 89. i 90. podrža(va)li Miloševića, pa se posle celu deceniju kao „borili protiv njega“, jalovo i bezuspešno jer kobno prekasno, jer je „monstruma“ mnogo lakše stvoriti nego ga poništiti, ako sam jasan. Narcisizam i zaslepljenost „moralnih gromada“ je čudo, i nije to samo kod nas tako. Mnogi fini peštanski ljepodusi koji sada proklinju Viktora Orbana na sav glas bitno su doprineli njegovom usponu – tako što su naprosto pomogli da se sruše brane koje su ga zaustavljale.

Ne, ne mislim da je uloga intelektualaca precenjena: ona nije „kvantitativno“ tako velika, ali može biti odlučujuća kada se društvo prelama na jednu ili drugu stranu. Sada više ne, jer je prelomljeno, i to debelo pogrešno. I zato je sada svejedno i zadugo će biti nevažno šta kaže bilo ko od nas, bio ili ne „beli listić“ onomad. Može se reći da su BL i sebi pucali u nogu. Dobro, toga mi nije žao, mene mi jeste žao…

NBO: Da li je ovogodišnja predizborna „situacija“ prototip većine izbora koje pamtimo, ili se ove, prve post-belolistićke izborne kampanje, predizborni i politički život odvija atipičnije? Da li je 2016. moglo biti drugačije da nije bilo 2012. i dešavanja proisteklih od tada?

PANČIĆ: Nije prva, nego druga „post-belolistićka kampanja“, prva je bila 2014…

NBO: … Izvinjavam se, druga post-belolistićka kampanja…

PANČIĆ: … Samo ne možeš sve da ih popamtiš, jer naš Vođa ne upriličuje izbore u olimpijskom, nego u bijenalnom ritmu, tako mu se više dopada. A to je ovde izgleda jedini relevantan kriterijum: šta se Vođi dopada. Ovi izbori, osim na te iz 2014, liče još samo na one prve višestranačke izbore iz 1990, kada je inercija jednopartijskog režima još bila sveprisutna, mada tadašnja – a to je, gle, mahom i sadašnja – opozicija toga nije bila svesna sve dok se nije spektakularno ulupala, i zauzela samo jedan skupštinski ćoškić u okeanu Miloševićevih besprizornika. Posle je došao i Šešelj, and the rest is history, to jest: Toma, Vučić, Maja… Likovi koji nikada neće otići iz naših života, pre ćemo mi otići iz njihovih i bićemo zamenjeni budućim generacijama podanika. Dakle, ne, ovo ni po čemu bitnom neće ličiti na normalne izbore, jer za njih ti je potrebna koliko-toliko normalna politička situacija u zemlji, uravnoteženi odnosi, ozbiljna i koliko-toliko ravnopravna i fer konkurentska borba. Ovde toga nema, samo pejzaž posle bitke.

NBO: Otkrivanje spomenika Pekiću, te ograđivanje Filipa Davida od prisustva predsednika Srbije Nikolića u Narodnoj biblioteci Srbije, ispostavilo se kao dva politička događaja, a oba pripadaju „kulturi“. Našli su se u startu kampanja kao, slažeš li se, svojevrsni lakmus. Da li su razna reagovanja na te događaje ujedno i pokazivanje šta ko „nosi“ ove političke sezone?

PANČIĆ: Pisao sam o oba „slučaja“. Ono što sam bio zaboravio da spomenem jeste osećanje mučnine do povraćanja od toga što je onaj Vučić Aleksandar Pekića javno nazivao „Bora“. Bora, pa Bora! Ko si, bre, ti, da Pekića nazivaš Bora?! Jesi li možda Danilo Kiš, ili šta?! Otkad je to tebi Pekić „Bora“?! Koliko se mora biti lišen elementarnog osećanja sopstvenog (minornog) mesta u svetu i među ljudima pa da se piscu Zlatnog runa sa govornice tepa – Bora?! Istu mučninu mi ostavljaju i oni koji Đinđića uporno u javnosti nazivaju – Zoran. Ima možda petoro-šestoro „javnih ljudi“ koji na tu intimizaciju imaju nekakvo moralno pravo, a svi ostali – marš bre.

NBO: Obeleženo je i 13 godina od ubistva premijera Zorana Đinđića. Iz perspektive današnje i retrospektive postpetooktobarske Srbije, kako vidiš to obeležavanje?

PANČIĆ: „Obeležavanje“ ne vidim uopšte, mučno mi je i ove godine, a i većine prethodnih. A Đinđića vidim kao briljantnog intelektualca, najbriljantnijeg koji je nešto napravio u politici savremene epohe između Triglava i Vardara, i kao jednu veliku nerealizovanu šansu. Jako sam voleo da ga čitam, još osamdesetih, pre nego što se profesionalno posvetio politici. Posle je znao i da brljavi debelo ispod nivoa sopstvene pameti – to je bila ta njegova preforsirana fascinacija „pragmatizmom“ – ali je ipak uradio neke važne, prevažne stvari. I još po nečemu je bio nepogrešiv lakmus: u vreme dok je bio „na vlasti“, strasno su ga mrzeli upravo ljudi koji su bili ološ. Sećam se dobro, to je bio kao neki nepogrešiv test: vidiš nekoga ko divlje mrzi tog Đinđića, i šta zapravo vidiš u njegovim očima? Vidiš pred sobom najkristalniji, stoodstotni primerak totalnog ljudskog šljama.

NBO: Vratimo se izborima. Misliš li da je dobro što opozicija (bivši DOS) ide u više kolona?

PANČIĆ: Duboko sam uveren da je opozicija trebalo da izađe u 0 (nula) kolona, dakle, da bojkotuje izbore, da Uzurpatora izoluje i ostavi ga da se takmiči sam sa sobom, jer su ovi izbori raspisani „veštački“, nelegitimno i na rubu legalnosti, uz nos ama baš svakom standardu parlamentarne demokratije. To je bilo jedino ispravno rešenje, i jedino kojeg se Vučić intimno plašio, jer je svakako svestan da bi ga to razgolitilo, i ne bi imao nikakav ozbiljan kontrapotez. Ta „pobeda“ bez suparnika učinila bi ga grotesknim gubitnikom. U svim ostalim raspletima, koliko ja vidim, on dobija, a opozicija mu u tome makar i nevoljko sekundira.

Umesto toga, po običaju, sitan ćar pojeo je vajdu. A mi ćemo svi, po svoj prilici, 24. aprila da pojedemo nešto drugo. Naravno, i ja. Jer ću na izbore izaći, bez obzira na malopre rečeno, pošto ne mogu da dopustim da to prođe bez mog glasa, ma koliko nemoćnog. I savetujem svakome da učini isto.

NBO: Smatraš li neku od kolona čudnom po sastavu ili sve ostaje u granicama očekivanog?

PANČIĆ: Sve naše „kolone“ su čudne po sastavu, samo su neke čudnije od drugih.

NBO: Misliš li da bi neka od „kolona“ posle izbora mogla da se nađe u nekoj novoj Vučićevoj vladi? Da li bi im to zamerio, ili po sistemu, što da ne u situaciji u kojoj politička scena jeste.

PANČIĆ Mogle bi da se nađu, naravno, i naći će se, ako budu potrebne. Nije važno da li ja nekome nešto „zameram“ nego čini li taj nešto čime izneverava sve što je uradio u prethodnom političkom životu. E, ako takav delija samom sebi nije gadan, onda stvarno nije važno da li mu ja nešto „zameram“, neka ga tamo, i daleko mu l. k.

NBO: Mislim da si se javno izjašnjavao kao glasač Demokratske stranke. Pa, možda onda nije mnogo nepristojno da te pitam jesi li i ove godine? Ako je nepristojno, odgovori opisno.

PANČIĆ: Mnogo se femka i mistifikuje kod nas oko takvih izjašnjavanja. Sad bih valjda i ja trebalo da se ritualno zakunem kako „nisam član nijedne stranke“, što je inače živa istina, i nisam nikada ni bio, ali to ne znači da su mi sve stranke „iste“, naravno da nisu, jer mi nisu „iste“ njihove temeljne političke ideje te samim tim i njihov simbolički potencijal i uticaj na društvo, a to mi je mnogo važnije od toga da li je u stranci A neki Žika maznuo neke pare, a u stranci B neki Laza zaposlio šurnjaju preko veze. Jebali ih i Žika i šurnjaja…

Devedesetih mi je Građanski savez bio blizak, smatrao sam da on otprilike zastupa ono u šta verujem. Naravno, bio je mala stranka, i uglavnom je išao u koalicijama. Dvehiljaditih je imalo smisla glasati za DS, te neko vreme za LDP, dok nije spao na… ovo. Nesrećne i izborno beznačajne 2014. godine sam glasao za novoformiranu „Tadićevu stranku“ i javno sam obrazložio zašto to činim – i ne, nije mi žao, iako u budućnost te stranke uopšte nisam verovao; ona je bila samo „alternativna Demokratska stranka“, u izbeglištvu od đilasovštine i sličnih zaumnih fenomena. Sada taj izlaz za nuždu nije potreban jer se DS koliko-toliko vratio nečemu što kanda počinje da liči na ozbiljnu politiku. Naravno da ću glasati za DS, to je ipak najpouzdaniji način – kad već, avaj, nema bojkota! – da moj glas ne završi kod Uzurpatora.

U suštini, ne očekujem ništa i ne nadam se ničemu. Man's got to do what man's got to do. Žao mi je samo moje Vojvodine, po svoj će prilici i ona utonuti u vladavinu najgorih (a desnica je, uključujući naprednjake, u Vojvodini uvek sastavljena od mnogo gadnijih tipova od onih u Beogradu), ali šta da se radi. Rekoh li već: princip kauzalnosti. Kad jednom pokreneš negativnu spiralu, džaba ti je posle misliti da ćeš je isto tako lako zaustaviti – nećeš! Teraće do kraja, do dna, ako se ne dogodi čudo. A čuda su, jebi ga, retka. Mislim da smo mi svoja već istrošili.