Jugoslovenski Tezej

Posle kratke ćutnje, zapitao me je „znaš li ko je“? „Ne“ – odgovorio sam i rekao da je veza slaba. Ponovio je ime, ali ja ponovo nisam čuo, rekao sam da sam na putu. „Javi se kad se vratiš“. Posle dva minuta sam shvatio da me je zvao Momčilo Đorgović i simbolično tim pozivom povezao tri ključne zemlje u mom životu.

Odmah sam ga pozvao. Iako ga, osim u prolazu, nisam nikada viđao u svom životu, njegov sam dužnik. I to baš od 1983. godine, kada je umro Ranković. Bio sam u to vreme redovni čitalac zagrebačkog „Danasa“, sjajnog hrvatskog tjednika koji je jedan od dokaza da je hrvatska kultura veoma uticala na moje formiranje u životu. Među izvrsnim novinarima koji su tamo objavljivali svoje tekstove, i Đorgović se povremeno pojavljivao. Jedan od najboljih intervjua koje sam ikada pročitao, bio je njegov intervju u „Danasu“ sa Brankom Hofmanom, slovenačkim piscem koji je napisao „Noć do jutra“, prvi roman u SFRJ sa temom Golog otoka. Đorgović je sedam dana proveo s Brankom Hofmanom i rezultat je bio takav da me je naterao da napišem svoju dramu koja je ušla u Antologiju savremene srpske drame i definitivno me učinila piscem.

Sastali smo posle mog povratka iz Slovenije i prihvatio sam da Đorgovićev dramski materijal pod naslovom „Uspon i pad Titove Jugoslavije na Brionima“ preradim i tehnički pripremim za pozorišno prikazivanje. Pred sobom sam imao živ i zanimljiv dramski materijal, pisan sa očiglednim odličnim poznavanjem materije i intelektualnim poštenjem. Skratio sam naslov u „Brioni“, iako je to dobrim delom drama o Rankoviću, kao licu koje „trpi radnju“ u njoj. Time sam na neki način odužio dug Đorgoviću za davnu inspiraciju. Zajedno smo otišli prvo u JDP, u kojem sam radio kao dramaturg-pisac deset godina, a zatim i u Atelje 212, pozorište u kojem sam doživeo prvu premijeru i to veoma uspešnu, baš sa tekstom za koji je Đorgović „krivac“. Jedva smo ih naterali da tekst uopšte pročitaju, za šta ne mogu da optužim ni Tita ni Rankovića, ali to je druga bolna tema. Naš, i onako neuspešan odlazak u dva beogradska pozorišta, ipak nije ostao nezapažen u beogradskoj čaršiji. Počeli su da prenose od uha do uha kako je to pokušaj rehabilitacije Rankovića.

Savremeno okruženje u Srbiji danas je veoma interesantno. Događaju se promene, čije razmere i ishod još ne možemo da sagledamo. U okviru tih promena čeka nas i nezaobilazan obračun sa istoriografijom. Naša istoriografija je čista improvizacija prošlosti, događaja i pojmova. Obračun sa njom će biti težak, jer tu nastupate protiv demokratske većine na čelu sa svim autoritetima akademija, profesora, sa svim tim Žičama i Moravama i svim tim moravskim školama. Ako je reč o događajima posle raspada Jugoslavije i trenutnom stanju u Srbiji, možda se možemo usuditi da kažemo da je Srbija počela da se trezni od nacionalističkog, a zatim i petooktobarskog mamurluka koji je skončao u bljutavom marketingu. Mislim da se na tu šansu koju Srbija ima, nakon visoke cene koju je platila za sopstvene teške greške, ne gleda blagonaklono u bivšim republikama. Sve one su, neka manje neka više, ne razmatrajući sopstvenu krivicu za raspad Jugoslavije i krijući se iza srpske krivice, došle do sopstvene državnosti, ali ne i do samopoštovanja i samopouzdanja. Jer samopoštovanje i samopouzdanje se ne stiče epigonstvom, takvim skrivanjima i Danke Deutschland politikama, uvođenjem eura na nepropisan način i parametrima za samodefinisanje koji se svi odreda nalaze van sopstvene teritorije. A Srbija je na nakazan i tragičan način to samopoštovanje i samopouzdanje možda i očuvala, makar zbog toga što se nije definisala isključivo kroz drugog, već i velikim delom kroz samu sebe, takvu ubogu kakva jeste. Videćemo.

Ta nova uzburkanost me je privukla da se odazovem Đorgovićevom pozivu. Nikad nisam bio član SK, nikad titoista – ali danas sa velikim simpatijama gledam na taj sam zenit našeg učešća u svetskoj istoriji. U vreme pada Rankovića, moj otac je bio partijski sekretar u Kragujevcu i sećam se da smo se vratili hitno s mora, zbog „situacije“.

Navešću sada svoja razmišljanja o Rankoviću, koja su se u velikoj meri poklopila sa Đorgovićevim, tokom naših razgovora:

– Optužbe da je prisluškivao Tita i rukovodioce nisu do danas dokazane, i ne mogu biti, jer su izmišljene.U takvom stepenu kontrole države i društva, partije kakvu je Tito imao, to nije bilo ni mogućno.

– U to vreme Ranković nije bio šef Udbe već deset godina, nego potpredsednik savezne države i bavio se spoljnom politikom.

– Na Brionskom plenumu se isključivo pričalo o prisluškivanju Tita, a posle plenuma su mediji i političari (prednjačili su beogradski i srpski) formirali priču o „srpskom hegemonizmu“, „velikosrpskoj represiji“ i uopšte o represiji. Posle Plenuma policija i Udba bile su, međutim, još jače.

– Bio je oženjen Slovenkom, nikada nije bio nacionalista. Otac nacije je u svojim tekstovima dokazivao da je Ranković jedno ništa. U panteonu srpskog nacionalizma njega nema, njega su se bili odrekli i komunisti i nacionalisti.

– Na njegovoj sahrani korota je uzvikivala „Leka – heroj“, a ne „Leka – Srbin“, a čaršija ga je čašćavala titulama najvećeg srpskog zlotvora i najvećeg ubice Srba.

– Posle plenuma nad njim i njegovom porodicom je bio sproveden neprimeran teror za jedno demokratsko društvo. Stenogram sa plenuma je partijska komisija falsifikovala, njegova supruga je izbačena sa fakulteta (optužba u Gradskom komitetu je bila da se „svakog dana družila sa drugom Aleksandrom Rankovićem“). Njegovo prezime je unakaženo i pretvoreno u političko-policijsku psovku.

– Podsticaj za Brionski plenum dao je slovenački udbaš Edo Brajnik, napisavši pismo Titu u kojem optužio Rankovića da kontroliše kadrovanje u Ministarstvu spoljnih poslova. Postoji teza da su Rankovića srušili Rusi da bi mu se osvetili za 1948. i zbog toga što ga je CIA opservirala za naslednika Tita i smatrala da je mnogo bolje rešenje od Kardelja. Jovo Kapičić mi je ispričao detalje o ključnoj ulozi Rankovića u likvidaciji vojnog vrha Jugoslavije, koji je kompletno izdao zemlju (kao i 1991) i pokušao da prebegne u Rumuniju. Kako su Amerikanci proglasili 1948. drugim najvažnijim događajem u 20. veku, posle kapitulacije Japana, ta hipoteza o ruskom rušenju Rankovića svakako nije besmislena. Tito je 1966. imao 75 godina i svi su u zemlji očekivali da će ga naslediti Ranković, što se nikako nije dopadalo zapadnom delu države, da liderstvo preuzme Srbin. Slično kao što su sredinom osamdesetih bili protiv da Ivan Stambolić postane predsednik Savezne vlade, pa je Stipe Šuvar podržao Slobodana Miloševića, i ne samo on. Tri dana posle plenuma Tita su na Brionima posetili američki medijski magnat i britanski novinar, posle dve godine ubijen u Kairu kao špijun. Isključivo su se interesovali ko će ga naslediti. Tito je odgovorio da Jugoslavija nije monarhija i da u njoj nasleđivanja vlasti nema, niti će biti.

– Danas su još živi ondašnji mladi partijski sekretari koji su sprovodili teror nad Rankovićem i njegovom porodicom (neki su se u međuvremenu čak i nacionalno samoosvestili) i oni imaju interesa da u javnosti ostane portret Rankovića kakav su oni napravili. Neki od njih sarađuju i u novinama za koje ovo pišem.

– Bes protiv mrtvog Rankovića govori koliko u srpskom društvu ima nasilja i nema elementarnog osećaja za pravdu.

– Preko „slučaja Ranković“ pokušava se, između ostalog, i da se dokaže hegemonistička i osvajačka suština Srba. Istina je suprotna – u Srbiji Ranković niti se slavio, niti će se slaviti, niti je on pao zbog hegemonizma. Srpsko-crnogorski komunisti su ga uništili u borbi za vlast, zbog nečiste savesti i da sebe amnestiraju od onoga što su i sami činili.

– Ranković je naknadno „srbiziran“. Možda bi srpski nacionalisti (koji su upropastili zemlju), voleli da ga upotrebe kao neko svoje poslednje preostalo nepotrošeno i zloupotrebljeno tajno oruzje, kojim će se dobiti već izgubljeni rat. Ali, kao što ni Tito nije bio intelektualac, već političar, desetar, kaplar, domobran – tako je i Ranković bio abadžijski kalfa, hrabar ratnik, načelnik Ozne za Jugoslaviju, Titov kum – ali nije bio nacionalista. I mislim da je bio veran Titu kao pas.

Krivcem za sve i svašta bio je često proglašavan, činili su to razni ljudi i u različita vremena, preuveličavajući ili ne njegovu krivicu. Neće biti naodmet da ga neko sagleda i iz ugla žrtve, što je on sigurno jednim delom i bio. Prvi put su ga žrtvom učinili njegovi komunisti, drugi put nacionalisti, koji nikad nisu bili njegovi, niti je on ikada bio njihov.