Knjiga Dunav italijanskog autora Klaudija Magrisa zvanično je prevedena na srpski i pre nekoliko godina, no bilo je nekih pravnih problema i neslaganja, pa se prevod, u izdanju IK Arhipelag, smatra prvim regularnim. Priče o Dunavu, pisane esejistički, donose neverovatnu svežinu u čitanja, a kao paralela nameće se Volmanov roman Centralna Evropa, nesavladive stvaralačke snage, zaista veliki poduhvat – i spisateljski i izdavački – ali možda previše strogo napisan, pomalo hladno, iako, nema sumnje, virtuozno. Tematski su usko povezani Mitelevropa i Dunav, no Dunav je tu temu, čini se, čitljivije ispripovedao.
Bez želje da ulazimo u književnoteorijsku problematiku o romanu, osećaj višedimenzionalnog prikaza neke stvarnosti, sa svim njenim pojedinostima i oscilacijama, a tako nekako se čitalac i dalje oseća, i u savremenom dobu, kad sedi nad stranicama romana. Zato će oponašanje života u tom smislu ostati nepromenjeno očekivanje od romanopisca, uprkos svim drugim, bržim žanrovima. Dunav dođe gotovo kao bildungsroman o razvoju jednog goropadnog fenomena, obložene vodene površine, iako je, rekosmo, non fiction žanr, ali po zamahu, emociji, energetskoj vrednosti jeste ravan romanu. Ima i on svoje „šta će se desiti na kraju“ pitanje, iako nema raspleta, ali ima Sulinu, ima uviranje Dunava, ima poglavlja gde se neprekidno nešto dešava, što spolja što unutra, krcato je imaginacijom koja nije nerealna.
Inspiracija Dunavom ima toliko rukavaca, u svim literaturama kojima Dunav teče, u svim umetničkim žanrovima, pa je gotovo nezahvalno i neozbiljno pobrajati dela nastala pod njegovim patronatom. Prvo što pada na um od domaće produkcije a da u samom naslovu nose Dunav jesu knjige Pesme sa Save i Dunava Nenada Miloševića, Dunavski apokrifi Mirjane Novaković, Planeta Dunav Ljubomira Simovića… Od stranih autora najbolje je zaustaviti se na Magrisu, zbog sveobuhvatnosti njegove knjige. Magris kao da je čitav vek posvetio istraživanju dunavskog toka, zapisivao svaku reč koju je čuo vezanu za ovu natprirodnu silu, osetio svaki puls njegovih obala i priobalja. Kad bi se na ovoj knjizi, kao na onim komercijalnim, gravirale one skandalizujuće, pompezne preporuke, ovde bi sa punim pravom trebalo da stoji samo: čudesno!
Zaista, čudesna knjiga.
Podseća pomalo na tezu da je mitologija riznica motiva za umetnike, pa svaki umetnik preoblikuje mit na svoj način, individualizuje ga; bartovski rečeno – scriptible, dopisivo, ono što zahteva da bude dopisano i dočitano. Dunav jeste mitologija. Dunav jeste taj scriptible tekst. I koliko efektnosti može sadržati tako kratak naslov, jedna reč svega, koncentrat emocije i refleksije. Magris je mogao mnogo toga odabrati kao naslov, ali nije, odabrao je najjednostavnije, i najmoćnije. Melodična reka, kazao je Helderlin, vrlo jednostavno.
Detalji u knjizi Dunav daju joj romaneskni polet, punoću i volumen: priča o starici koja živi na izvorištu Dunava (gde, dakako, piše „Hier entspringt die Donau/Ovde nastaje Dunav“), i koja je gruba u ophođenju sa strancima, ali se osmehne na pomen Suline, mesta gde se Dunav uliva u Crno more. Ovakav detalj svakog receptora umetnosti ne može ostaviti ravnodušnim. Starica iz knjige dobro zna svoj tekst, njegov završetak, razrešenje, njen Dunav nastaje tu a nestaje u Sulini, i to je vitalno važno za nju. Ozračeni Dunavom, svi postaju njegovi taoci, ali ne u negativnom smislu već u smislu talaca lepote. Dunav kao zajednički sadržatelj tih tema, mesta, ljudi, svih raspoloženja koje autor iznosi, pa su tu i Jozef Rot, i Kaneti, i Robert Flinker, i Deš Sabo, i Franc Ksaver Kapus kome je Rilke uputio Pisma. I mnogi drugi.
Magris ne pripoveda o legendama toliko, koliko o njegovim sveobuhvatnim doživljajima. Dunav je kao država za sebe, kao region ili bar ambijentalna celina. Posebno se izdvajaju redovi posvećeni Beču. Rembrantštrase 35 gde je živeo Jozef Rot, „stručnjak za setu, notu Beča i Mitlevrope“, potom o Sisi, ženi Jozefa II, čija poezija predstavlja „ono što život nije a hteo bi da bude“, o tome da je „Svaki pravi Bečlija boem“, do toga da je sam pojam tišine karakteristično bečki sam po sebi… „Još jedno zaustavljanje u Beču – primećuje Magris – Samoća, i istovremeno bliskost“. On pominje da je priroda Beča priroda raskršća, mesta odlaska i povratka; svakako će nas ove reči podsetiti i na Beograd.
O Beogradu pak autor posvećuje posebne stranice, i iako kaže da je ubedljivo najlepši grad na Dunavu Budimpešta, on zapaža da „Beograd izmiče portretisanju“ i da je „teško uhvatiti mnogoliki identitet i čudesnu vitalnost ovog neverovatnog grada koji je toliko puta bio uništen i iznova rođen“.
Ova istorija Dunava, magnum opus jednog Italijana, autora koji piše iz zemlje koja nema Dunav, potvrđuje dunavsku opštost. Kao što je mitologija opšta, a umetničke realizacije pojedinačne. Sve ima svoje vreme; pa i Dunav. Niste uvek raspoloženi da shvatite ogromnost koja izbija iz njega, dostupna svakome ko, na primer, sedne na dunavski kej. I, možda je nesređena obala, ali nije kasno da postanete dete Dunava.
Klaudio Magris u Beogradu
Veliki italijanski pisac Klaudio Magris boraviće sledeće nedelje u Beogradu povodom srpskih izdanja svojih najznačajnijih knjiga u Arhipelagu. Tokom boravka u Beogradu Magris će imati više susreta sa čitaocima i medijima, posetiti nekoliko kulturnih institucija i održati književno veče posvećeno romanu Dunav (u prevodu Snežane Milinković, profesorke italijanske književnosti na Univerzitetu u Beogradu). Arhipelag, Italijanski institut za kulturu i Dom omladine Beograda predstavljaju srpsko izdanje slavnog romana Klaudija Magrisa Dunav 20. januara u 19 sati, u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Klaudio Magris razgovaraće sa čitaocima i potpisivati primerke Dunava i drugih knjiga objavljenih u izdanju Arhipelaga. O Magrisu i Dunavu govoriće dr Snežana Milinković i pisac i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
