Deminutivi duše: Tačke i tufnice

Dakle, možemo li se, polazeći od monografije, koja je zaokružila dosadašnji multimedijalni opus naše slikarke, otisnuti dalje, tamo gde je Biljana sada već i slikarski i životom već uveliko, samo zasad o tome još ne priča, ne izlaže, samo će odjednom da se pojavi, u tom novom, i očekivanom i neočekivanom kostimu. To je kostim, slika, crtež, ali i lice, srce, duša deteta, koje je Biljana Willimon ponovo pronašla nakon svih faza, životnih teškoća, gubitka brata, vlastite teške bolesti. Usledilo je veliko Novo, veliko Zdravo, veliko Dete – Nova Biljana Wilimon, koja bi sada sebi samoj mogla da predstavlja osunčani azil, bezbedno i srećno utočište. „Za takav osećaj, vredelo je proći sve sive faze i pobediti“, konstatuje Willimon.

Da nisam i videla seriju tih novih, vedrih crteža, jarkih boja, gotovo dečjih po načinu na koji ih postavlja i po toj eksplozivnoj koloritnosti tako karakterističnoj za dečji pogled na svet, ne bih verovala da se slikarka tako snažno promenila, opomenula, oplemenila i odetinjila.

Njen dosadašnji opus znalački je razmešten u cikluse koje pratimo u monografiji Willimon: Viđenja, Niti, Impulsi, Kroz crveno, Zbogom pameti, Yu heads, Šut u aut, L(j)udi, Willimon u Haosu, dok su u drugom delu monografije, njene televizijske kreacije (na nekadašnjem Trećem kanalu, TV Politici i RTV Studiju B.

Ali, sa Biljanom sada vodim jedan drugačiji razgovor. On počinje od tog novog dečjeg crteža koji je ispunjava, prepun tačkica, tufnica, oživljenih kuhinjskih predmeta, koje, očito iscrtava i boji sa radošću.

„Ne znam to da objasnim, kaže Biljana. Bolest koju sam pobedila, kao da je došla u jednom trenutku, da mi potpuno preokrene život. Kad sam ga ponovo osvojila, ništa više nije bilo isto. Promenilo se okruženje, pojavili su se neki divni, novi ljudi i postali mi pravi prijatelji, a sve što nije bilo dobro, otpalo je negde uz put, samo od sebe, otkačilo se od mene. U međuvremenu postala sam baka dvema devojčicama Dunji i Zoji, i to je neobično, inspirativno i uzbudljivo iskustvo. Valjda se sve to negde sabralo i moj crtež je počeo sam da se iscrtava. On zaista liči na dečiji, ono kad dete kredom crta svuda gde stigne. Kao u onoj krasnoj pesmici 'Sunčani krug, nebeski svod, crtež je malog dečaka…' Uvek sam volela da posmatram na ulici dečije crteže. Oplemene te i ako ih samo pet minuta pažljivo posmatraš“.

Biljanu Willimon znamo i kao TV-lice iz brojnih emisija gde je u svojim tajnim galerijama ugošćavala različite, ali uvek ljude koji su imali neku priču. Jedan od najupečatljivijih delova ove reportaže-portreta o slikarki čija je monografija pred vama, i koju predstavljamo, tako što pričamo o budućnosti, o Biljani nakon opusa prikazanog u monografiji, za mene je razgovor o lepoti.

Naime, bez sumnje Biljana je i danas veoma lepa žena, ali, da je samo čujete: o lepoti počinje da govori i misli, potpuno drugačije, sada u ovoj fazi vlastitih životnih preokreta i preumljenja. Pokušavam, čak, nekoliko puta da je prekinem – kada govori kako joj je jedno vreme bilo jako teško da sebe vidi u ogledalu, kako se nije mirila sa promenama, kako je poredila sebe sa sobom mladom, sa svojom ćerkom i njenim drugaricama – jer Biljana i dalje jednako pleni svojim licem, vedrinom, i neizveštačenim, srdačnim govorom. Ona kaže: „Ali, znate kako je pisao Andrić: Najteže je gledati svet očima bivše lepotice“. Onda, zastane za trenutak, misleći o toj rečenici, pa se zasmeje, odmahne rukom i nastavi: „Ali, u pravu ste, i jesam se sasvim oslobodila tih nepotrebnih poređenja sa sobom iz mladosti, tom potrebom da se spolja ne menjam. Pa, evo, kad smo već kod citata, ima onaj drugi, koji mi je sada najznačajniji. Napisao ga je Egziperi u svom Malom princu: 'Čovek samo srcem dobro vidi. Istina se očima ne može sagledati'. A kada gledate srcem, svet izgleda kao mnogo bolje mesto. I sami sebi ste lepi baš takvi kakvi ste. Čak i kad ste ponekad malkice tužni. Jer ta tuga više nije ona, nego tako, tuga-pametnica, koja podseća neprekidno šta je zaista vredno i važno u životu“.

Senzibilna kao i svi umetnici, sve što je živela, tuge, gubitke, depresije, represije, buntove vidimo u njenim slikama čije reprezentativne reprodukcije možemo naći u monografiji Wilimon (uredile Milena Marjanović i Radmila Stanković). „Sada – kaže Biljana – inspiraciju nalazim u radosti svakodnevnog života, u kuhinjskim stvarčicama, posuđu, escajgu, šoljicama, sitnicama, pa u bajkama kojih se ponovo prisećam pričajući ih Zoji i Dunji, i ako na nešto želim da liči moj sadašnji život to su njihova mala lepa lica, lepa kao detinjstvo. Ako se to vidi u mom novom crtežu i ako uspevam da prenesem tu novu spoznaju pronalaženja deteta u sebi, to je onda sve što želim. To je punoća, celina, radost“.

Raspitujem se kada će novi crteži doživeti prvu izložbu. Biljana to planira, smišlja nazive novih ciklusa: „Možda baš tačke i tufnice. Ili deminutivi duše. Tako nešto ujedno i ljupko i vedro, ali i fragilno, neizostavno fragilno. Jer, i ako su deminutivi ono što sada izlazi iz mene, i oni su iz duše, zato kažem, deminutivi duše“.

Čaroban je taj novi svet Biljane Willimon. Oni koji su ljubitelji njenog slikarstva biće srećni da sve što ih zanima pronađu u ovoj bogato opremljenoj monografiji. Kolekcionari mogu da čekaju i nastavak nekog starijeg ciklusa oplemenjenog novom Biljaninom fazom spokojstva. Ali oni koji žele nešto sasvim novo, biće oduševljeni tačkama i tufnama ili kako će već maštovita umetnica nazvati svoj novi slikarski opus. Ujedno, čitava Biljanina priča o ličnoj transcendenciji od ivice gubitka života ka pronalaženju njegovog najzdravijeg jezgra, koje želi da podeli sa svima kojima bi to moglo značiti mnogo, svakako su dragocenost na kojoj će joj ne samo poštovaoci njenog slikarstva, već daleko širi auditorijum – biti zahvalni. Jer svaka priča sa srećnim krajem utešna je i dragocena. A priča Biljane Vilimon, videli ste – upravo je takva.